Ко пије а ко плаћа лекове

Данашњи политичари за 10 година, када се у пуној мери буду осећале последице измене закона о здравственом систему, биће углавном – пацијенти. Србија припрема измене сета закона о здравству како би се свако од нас сутра боље лечио. То је бар циљ. Исход ћемо сви видети. Зато је управо сад прилика да се здравствени систем Србије уреди, постане ефикаснији али и јефтинији.

Праћење пацијента је један од најважнијих елемената, онај ко се лечи не сме бити препуштен самом себи у вилајету болница, ординација, апотека... Пут кроз српско здравство ваља исправити, а не да кривуда као сада. Драстичан је пример да чак 85 одсто укупних трошкова за лечење дијабетичара одлази на санирање компликација које изазива повишен шећер који није под контролом.

Електронски здравствени картон је зато веома битан јер је у Србији управо расписан тендер за увођење електронских здравствених књижица. Искуства нордијских земаља су драгоцена. Чак је и Хрватска, која је ово увела пре две године и упоредива је са Србијом, већ осетила побољшање, може да без увећања буџета оболелима обезбеди најновије лекове. Анализа српског система здравства указује да две трећине буџета одлази за болнице, здравствене раднике, плате, потрошни и санитетски материјал, док се 16 до 17 одсто троши на лекове. Словенија, Хрватска, Бугарска, па и Балтичке земље на медикаменте издвајају нешто више од 20 одсто буџета за здравство. Зато уштеде које се постижу само на лековима дају пропорционално мале финансијске ефекте. Развијеније земље издвајају знатно више јер здравство не посматрају као трошак, већ као инвестицију која кроз продужетак живота, мање одсуствовање са посла, већу продуктивност дугорочно помаже економски развој.

Рационалније распоредити здравствени динар без даљег притиска на грађане и државну касу је циљ. Лош пример је, рецимо, лечење оболелих од хроничног хепатитиса Ц који добијају терапију а да се не раде дијагностички ПСР тестови (мерење концентрације вируса у крви), па се лечење одлаже и не зна се да ли скупа терапија уопште делује и колико.

Србија има базе података грађана у Фонду за здравствено осигурање и код лекара, али једни у друге не гледају. Нису повезани. Зато је електронска књижица или рецепт веома важан, јер лекар одмах види све о пацијенту, под којом је терапијом, колико дуго, какви су резултати, ко га је и чиме раније лечио. Фонд за здравство прати који су лекови прописани, колико коштају и да ли делују.

Овај Велики брат у здравству може да помогне и у спречавању корупције.

Циљ сваког здравства је стварање бољих услова за лечење, равноправност пацијента у Нишу и Београду и предвидљив буџет.

Скандинавске земље, које јесу најбогатије, већ дуго прате здравствено стање грађана. Из електронских база добијају податке помоћу којих одређују приоритете, постижу равноправност пацијената и подижу квалитет лечења без нових улагања.

Јасно је да овакав систем у старту мора нешто и да кошта, али касније се постиже рационалност, смањују трошкови, а људи постају здравији, што нема цену. Страх медицинског особља од отказа као последица увођења реда у систем је неоснован. Тачно је да се увођењем електронског система уочавају многе мане, па и где има вишка, али и мањка људи. У почетку сестре које раде на шалтерима могу да се ангажују да убацују податке у базе, да се пребаце у болнице где је мањак, а док се све не заврши многи ће отићи у пензију, па вишка не мора да буде.

У јединствени информациони систем, чија база наравно мора бити заштићена због поверљивости података о свакоме од нас, требало би да буду повезани сви здравствени актери од Министарства здравља, преко Фонда за здравство, Агенције за лекове, фармацеута, Медицинског факултета, Лекарске коморе, па и приватних ординација ако се то жели. Пре великих реформи биће довољно да државне институције погледају како се вредни регистри пацијената са хроничним обољењима могу боље искористити.

Више од 15 година се бави проучавањем финансирања здравствених система. Школована је у Словенији, Енглеској, САД