Никад не гледај есесовцу у очи

Звук из филма „Шаулов син” дуго ће вас пратити. Тај посебан звук фабрика смрти. Гласови и језици који се мешају, командна вика, врисци и повремена ужасавајућа тишина. И призори који као да су изашли из Дантеовог пакла, које гледалац дубоко проживљава активно надмаштавајући све оно што визуелно изостаје из оптички сужених кадрова маестрално урађеног дебитантског дугометражног играног филма мађарског редитеља Ласла Немеша (1977) којем је на 68. Канском фестивалу припао Гран при и награда критике.

Био је ово убедљиво најмоћнији филм овогодишњег Кана и зато је већина остала разочарана што Немешу није припала „Златна палма”. Филм кохерентне и ригорозно процесуиране режије, у којем је на прилично оригиналан начин, уз визуелну надмоћност, испричана још једна прича о страхотама у логору Аушвиц током Другог светског рата као велика и за данашњу Европу важна опомена. „Шаулов син” откупљен је за приказивање у Србији...

Сведоци смо забрињавајућег нарастања неофашизма и неонацизма у Европи, је ли и то један од мотива за овакав ваш филм?

Јесте. Све је већи број неофашистичких и неонацистичких група, а поражавајуће је што су њихови чланови веома млади људи. Пуно тога има и у Мађарској и зато сам желео да младим генерацијама кажем нешто о уништавању европских Јевреја, кроз њима веома близак медиј – филм.

Поставили сте себи тежак задатак да познату тему предочите на другачији начин и из другог угла?

Многи чланови моје породице страдали су у логору Аушвиц и мене је то одувек пратило и било је питање времена када ћу пожелети да снимим филм чија се прича односи на холокауст. У самом старту сам знао да не треба да покажем превише али ни премало од ужаса који се тамо догађао. Најтеже је било одредити праву меру. Најважније ми је било да гледаоцима којима је много тога већ познато стимулишем машту и тако приближим како је могло људско биће да се осећа на таквом месту и са таквим искуством. Зато у филму не показујем ништа директно, већ посредно кроз Шаулову свакодневицу. Кроз свакодневицу човека који не показује емоције, јер се на смрт и на све то што ради навикао. Да сам у филм ставио превише крви и насиља то би онда постао спектакл и нека врста филмске забаве, а то је управо оно што никако нисам желео да буде. Ово није забавни филм.

Много је филмова снимљено о страдањима Јевреја у нацистичким логорима, ваш је другачији?

Заиста постоји много филмова о истребљењу Јевреја током Другог светског рата и многи од њих су имали фрустрирајући приступ овом мрачном периоду историје. Унапред зацртаним емотивним ставом често су постизани супротни ефекти. Приступи који су коришћени у већини филмова били су предвидиви. Има и веома успелих филмова на ову тему. Рецимо, Спилбергова „Шиндлерова листа” је јако добар филм. Драматичан је, готово епски, али то је филм о преживљавању и опстанку. Сматрам да је опстанак лаж и изузетак и зато је „Шаулов син” филм о стварности и смрти, о људском бићу у логору смрти. У фабрици смрти.

„Радници” у тој фабрици су посебно обележени Јевреји, поштују стриктна „фабричка” правила?

Припадници Зондеркоманда носили су јакне са великим црвеним крстом на леђима, а та ознака је служила СС-у да лакше пуца у људе који би покушали да побегну. Они су морали да поштују стриктна правила да би обезбедили свој што дужи опстанак: увек гледај у земљу, не гледај никад есесовцу у очи, скидај капу у знак поздрава, ходај ситним корацима и ако те нешто питају одговарај кратко на немачком језику. У филму смо показали постојање неколико контрадикторних динамика у тој логорској игри. Једна је – подношење и опхођење према СС, друга – солидарност међу члановима Зондеркоманда и трећа – тензије, ривалство и организовање отпора. Филм сведочи о покушају побуне, која се у стварности и десила 1944. као једина оружана побуна у историји Аушвица.

Тема постојања и побуне Зондеркоманда била је делимично обрађена у филму „Шоа”. Како сте ви дошли на идеју да она буде центар вашег филма?

Током снимања кратког филма у Лондону, у књижари сам пронашао књигу „Гласови изнад пепела” у издању Фондације за сећање на „шоа” (холокауст), која садржи текстове сведочанстава бивших припадника Зондеркоманда у концентрационим логорима. Они су их писали на свицима и скривали пред побуну 1944. Та сведочанства нису била много позната, јер су пронађена годинама касније, али су ужасавајуће детаљна. Моја косценаристкиња Клара Ројер и ја смо обавили детаљна истраживања, имали смо сусрете са многим људима и веома пажљиво смо написали ову причу.

Ужасна је и судбина припадника Зондеркоманда?

На свака три-четири месеца припадници СС би их елиминисали како би се осигурало да нема сведока истребљења и они су своју судбину унапред знали. Зондеркомандовци су били логораши које би СС одабрао да раде у тој фабрици за производњу и елиминацију лешева, што је у лето 1944. у логору Аушвиц–Биркенау било уздигнуто на ниво индустријске производње. Зондеркомандовци су морали да раде брзо: да сачекају сваки нови конвој заробљеника, скину до голе коже, испрате до гасне коморе, њихова тела спале у крематоријуму, очисте сав простор и елиминишу пепео. Током свог „рока трајања” на оваквом послу, имали су релативну слободу кретања и било им је дозвољено да узимају део хране који би пронашли у транспорту...

Изјавили сте да сте још пре снимања са сценографом и директором фотографије одлучили да се држите неке врсте догме?

Да. Јасно смо одредили правила којих ћемо се држати. Прво: филм не може да изгледа прелепо и привлачно. Друго: нећемо да направимо хорор филм. Треће: остајемо уз Шаула што значи да нећемо да превазилазимо његово видно поље и присуство, камера ће бити његов сапутник у паклу. Тако смо одлучили и тако смо урадили, уз коришћење традиционалне 35-милиметарске филмске траке и фотохемијску обраду у свакој фази чиме смо постигли жељену нестабилност у сликама и читав овај свет органски предочили.

То нисте могли да постигнете дигиталним камерама?

Дигитална камера, а касније ни дигитална пројекција не би постигли онај прави емоционални акорд у публици. Такође, ми смо користили технику осветљења које је разбијено, био нам је потребан и 40-милиметарски објектив ограниченог аспекта рација са чиме смо желели да постигнемо да видно поље остане сужено и увек у висини очију главног лика.

Имали сте неки узор за овакво визуелно решење?

Јесам. Филм „Дођи и види” Елема Климова из 1985. године за мене је био велики извор инспирације. Климов прати дечака на Источном фронту 1943. године остајући стално са њим и уз њега.

Лик мађарског Јевреја Шаула Аусландера не тумачи професионални глумац?

Не, Геза Роринг није глумац. Он је мађарски писац и песник који живи у Њујорку, кога сам упознао пре неколико година. Када сам кренуо у припреме филма он ми је први пао на памет за улогу Шаула, јер су његове природне кретње и његов изглед баш онакви какви су одговарали мојој замисли аутентичног главног јунака...