Орбан на пољски начин

Немачка, која је за време Броњислава Коморовског, претходника новог пољског председника Анджеја Дуде, имала веома блиске односе с Пољском, сматра да избором до сада непознатог опозиционог правника из Странке слободе и правде на унутрашњем плану наступа нестабилна, а на међународном неурачунљива политика.

Иако је 43-годишњи Дуда посланик конзервативне евроскептичне странке, који је седео у Европском парламенту од прошле године, у кампањи није много „нападао” Брисел, тек толико да заступа став да су му интереси Пољске дражи.

С већим овлашћењима која ће добити ступањем на дужност 6. августа, а постаће врховни заповедник оружаних снага, координатор спољне политике, потписник закона и онај који може да стави вето на њих, као и шеф централне банке, он ипак на међународном плану неће учинити ништа „неурачунљиво”, барем до јесењих парламентарних избора, на којима ће лидер Странке права и правде Јарослав Качињски покушати да освоји премијерски мандат.

У томе ће му свакако умногоме помоћи избор Дуде, кога је, како се сматра, управо Качињски „истурио” на председничке изборе као ново лице, које је енергијом привукло све оне који нису делили привилегије либералног грађанског блока његовог претходника: студенте, незапослене, сељаке и пензионере. Сви они који су се препознали у Дудиној предизборној реченици да жели да „грађанима Пољске врати достојанство и самопоуздање”, на парламентарним изборима гласаће за бившег премијера Јарослава, брата покојног председника Пољске Леха.

Зато ће странка из које је ступио на председничко место у први план ставити све оно што је у предизборној кампањи обећавао Дуда: праведнију расподелу богатства највеће економије Источне Европе, обуздавање западних банака, причу о конверзији кредита у домаћу валуту, јачање националног идентитета на рачун бриселског. Кратко речено – ићи ће Орбановим стопама на пољски начин, али с више успеха, јер као опозициона партија немају терет корупционашких скандала.

Тек ако победе, бојазни Немачке и Француске, које се залажу за чвршће везе унутар ЕУ, могле би се остварити. Да ли ће Пољска поставити питање свог изласка из ЕУ, зависи и од тога како ће са својом иницијативом о мењању Лисабонског оснивачког уговора проћи британски премијер Дејвид Камерон.

Ако му Брисел удовољи, близу милион Пољака из Велике Британије ће морати да се врати у Пољску. А ако се „пољски водоинсталатери”, који су и иначе слабије плаћени, буду морали вратити у Пољску због тога што ће изгубити социјално осигурање на Острву, онда ће млади правник из академске породице добити ветар у леђа да међународну политику заиста учини неурачунљивом, барем са становишта Брисела.

Ако до тога не дође, онда ће постепено јачати националне интересе, којима ће засметати што бивши пољски премијер Доналд Туск председава Европском комисијом која на Пољаке још гледа као на „јефтине водоинсталатере” који су 2004. преплавили ЕУ.