Orban na poljski način

Nemačka, koja je za vreme Bronjislava Komorovskog, prethodnika novog poljskog predsednika Andžeja Dude, imala veoma bliske odnose s Poljskom, smatra da izborom do sada nepoznatog opozicionog pravnika iz Stranke slobode i pravde na unutrašnjem planu nastupa nestabilna, a na međunarodnom neuračunljiva politika.

Iako je 43-godišnji Duda poslanik konzervativne evroskeptične stranke, koji je sedeo u Evropskom parlamentu od prošle godine, u kampanji nije mnogo „napadao” Brisel, tek toliko da zastupa stav da su mu interesi Poljske draži.

S većim ovlašćenjima koja će dobiti stupanjem na dužnost 6. avgusta, a postaće vrhovni zapovednik oružanih snaga, koordinator spoljne politike, potpisnik zakona i onaj koji može da stavi veto na njih, kao i šef centralne banke, on ipak na međunarodnom planu neće učiniti ništa „neuračunljivo”, barem do jesenjih parlamentarnih izbora, na kojima će lider Stranke prava i pravde Jaroslav Kačinjski pokušati da osvoji premijerski mandat.

U tome će mu svakako umnogome pomoći izbor Dude, koga je, kako se smatra, upravo Kačinjski „isturio” na predsedničke izbore kao novo lice, koje je energijom privuklo sve one koji nisu delili privilegije liberalnog građanskog bloka njegovog prethodnika: studente, nezaposlene, seljake i penzionere. Svi oni koji su se prepoznali u Dudinoj predizbornoj rečenici da želi da „građanima Poljske vrati dostojanstvo i samopouzdanje”, na parlamentarnim izborima glasaće za bivšeg premijera Jaroslava, brata pokojnog predsednika Poljske Leha.

Zato će stranka iz koje je stupio na predsedničko mesto u prvi plan staviti sve ono što je u predizbornoj kampanji obećavao Duda: pravedniju raspodelu bogatstva najveće ekonomije Istočne Evrope, obuzdavanje zapadnih banaka, priču o konverziji kredita u domaću valutu, jačanje nacionalnog identiteta na račun briselskog. Kratko rečeno – ići će Orbanovim stopama na poljski način, ali s više uspeha, jer kao opoziciona partija nemaju teret korupcionaških skandala.

Tek ako pobede, bojazni Nemačke i Francuske, koje se zalažu za čvršće veze unutar EU, mogle bi se ostvariti. Da li će Poljska postaviti pitanje svog izlaska iz EU, zavisi i od toga kako će sa svojom inicijativom o menjanju Lisabonskog osnivačkog ugovora proći britanski premijer Dejvid Kameron.

Ako mu Brisel udovolji, blizu milion Poljaka iz Velike Britanije će morati da se vrati u Poljsku. A ako se „poljski vodoinstalateri”, koji su i inače slabije plaćeni, budu morali vratiti u Poljsku zbog toga što će izgubiti socijalno osiguranje na Ostrvu, onda će mladi pravnik iz akademske porodice dobiti vetar u leđa da međunarodnu politiku zaista učini neuračunljivom, barem sa stanovišta Brisela.

Ako do toga ne dođe, onda će postepeno jačati nacionalne interese, kojima će zasmetati što bivši poljski premijer Donald Tusk predsedava Evropskom komisijom koja na Poljake još gleda kao na „jeftine vodoinstalatere” koji su 2004. preplavili EU.