Како је бити геј у Немачкој

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Заљубљени пар је желео само малу прославу, али младина мајка је пошто-пото хтела је да својој јединици организује велику свадбу. Позвала је целу своју родбину на свадбу и док су се гости у ресторану још домунђавали, одржала је говор у којем је родбини и пријатељима свечано објавила: Моја кћерка Јохана је лезбејка и она се данас удаје за њену девојку Антје.

„Скоро нико од родбине није знао да смо лезбејке, а многи су на позивницима мислили да је штампарска грешка када су прочитали два женска имена. Говор Јоханине мајке нам је много значио. А сама могућност да региструјемо животно партнерство код матичара и да се венчамо у протестантској цркви је за нас била прекретница у животу”, прича за „Политику” четрдесетједногодишња Антје, која у Хајделбергу води један европски научни пројекат.

Како каже, не жели да јој се помиње пуно име и презиме како је у послу не би повезивали са њеном сексуалном оријентацијом. Ипак, врло радо прича о томе како су она и њена супруга 2001. биле међу првим хомосексуалним паровима који су у немачкој покрајини Баварској регистровале партнерство.

Иако је Немачка међу првима увела могућност да истополни парови код матичара региструју животно партнерство, званични Берлин није наставио стопама Велике Британије, Холандије, Француске или Шпаније и озаконио хомосексуални брак. Међутим, недавни ирски референдум на којем су Ирци већински рекли „да” истополним браковима поставило је у немачкој јавности питање зашто би у Баварској било немогуће нешто што подржава већина чак и у руралним пределима Ирске.

И док се владајуће социјалдемократе и опозициона Левица и Зелени залажу за легализацију геј брака, владајући демохришћани канцеларке Ангеле Меркел засад то одбијају. Минулих година животно партнерство је по питању пореских олакшица и појединих права у многоме изједначена са браком, али не у потпуности.

„Радујем се оном тренутку када регистровано животно партнерство буде преиначено у брак, не због тога што ћемо имати нека значајно већа права, мање плаћати порез или слично, већ због тога што једноставно нећемо бити другачији од осталих”, каже Антје и додаје да ипак не верује да ће се то ускоро догодити.

Она објашњава како је заправо бити лезбејка у Немачкој, истичући да се много тога на боље променило па тако више матичар нема право да одбије хомосекуални пар који жели да региструје животно партнерство, што је било могуће у Баварској када су се она и Јохана пре 14 година регистровале.

„Одрасла сам на селу на северу Немачке. Мислила сам све до своје двадесете да само ја осећам склоност према истом полу. Све док нисам срела једног момка који је био декларисани геј. То је мени било откровење, јер нисам једина. То ми је помогло да другима признам своју сексуалност. Намерно сам се преселила у велики град где нисам морала да кријем своју сексуалну оријентацију”, прича Антје и додаје да ју је каснија селидба у Хајделберг вратила корак уназад. „Пошто је мањи град, моја девојка није желела да други знају да смо пар, тако да чак и на послу то нису знали све док нису добили позивницу за наше венчање. Једноставно, тако смо свима објавили”.

И за Антонија, Италијана који дуго живи у Немачкој, регистровање партнерства значило је прекретницу у животу. Овај тридесетопетогодишњи научник и његов партнер Миша, који је из Пољске, регистровали су животно партнерство прошле године.

„За мог мужа Мишу улазак у брак било је много проблематичније, јер је то био тренутак када је његова породица морала да прихвати да је он заиста геј, да се неће око тога `предомислити`, као и да уласком у брак и ја као његов супруг постајем део њихове породице”, објашњава Антонио. „Док је за моју породицу наша свадба била још једна добра забава, за његову је то био тежак преломни тренутак. Међутим, постепено су се навикли и прихватили мене као члана своје породице”.

Без обзра што је ЛГБТ заједница прихваћена у Немачкој, Антје и Антонио кажу да се не осећају толико сигурно да увек у јавности своје партнере држе за руку или их пољубе.

„Миша и ја смо увек на опрезу, чак и у либералном Берлину. Имамо геј пријатеље који су имали непријатности и једноставно не желимо да евентуално доживимо да нас неко нападне. Тако да се на улици веома ретко држимо за руке или пољубимо. Једноставно плашимо се насиља”, каже Антонио и додаје да на послу или у школи, пак, никад није осетио дискриминацију или нешто слично.

И Антје истиче да су она и њена супруга увек на опрезу.

„Због свега тога, нисмо створили навику да се држимо за руке. Још имамо мисао у глави да ће неко због тога да нас попреко гледа те да нећемо бити сигурни”, каже она, додајући да због тога они иду на одмор само на места која су осведочено пријатељски настројена према истополним паровима али и тада су на опрезу. „Зато што смо опрезни, никад нисмо имали неку непријатну ситуацију”.

Обоје не желе да опишу своју обазривост као страх, али зато Антје истиче да се једино прве недеље јула (када се, између осталог, одржава парада поноса у Келну која је једна под највећих у Немачкој и Европи) у потпуности слободно осећа.

„Прва недеља јула је за мене Божић јер тада можемо слободно да се држимо за руке и љубимо. Тада се једноставно осећамо у потпуности слободно”, каже она са осмехом на лицу.

Да у Немачкој већина има свест о људским правима ЛГБТ популације сведоче и резултати истраживање магазина „Штерн” из 2013. у којем је 74 одсто анкетираних подржало увођење геј брака. У једној ТВ емисији је и канцеларка наговестила да нема ништа против тога али коментатори сматрају да она сада не жели да овом темом затеже односе са конзервативнијим делом своје странке.

На питање да ли уопште целокупно становништво треба да има право да на референдуму одлучује о људским правима ЛГБТ популације, Антје каже да на то нема једноставан одговор.

„С једне стране, не би требало да већина одлучује о нечему што су људска права, али с друге стране, сматрам да би требало у Немачкој расписати референдум о геј браку јер се дебати многе ствари објасне људима. А када им се све објасни, онда људи то прихватају, тако да мислим да би и у Немачкој на референдуму био прихваћен геј брак, баш као и у Ирској”, истиче Антје, с чим је сагласан и Антонио, који указује да је у Француској геј брак уведен одлуком власти и да због тога је тамо много проблематичније прихватање права геј популације.