Kako je biti gej u Nemačkoj

Od našeg dopisnika

Frankfurt, Hajdelberg – Zaljubljeni par je želeo samo malu proslavu, ali mladina majka je pošto-poto htela je da svojoj jedinici organizuje veliku svadbu. Pozvala je celu svoju rodbinu na svadbu i dok su se gosti u restoranu još domunđavali, održala je govor u kojem je rodbini i prijateljima svečano objavila: Moja kćerka Johana je lezbejka i ona se danas udaje za njenu devojku Antje.

„Skoro niko od rodbine nije znao da smo lezbejke, a mnogi su na pozivnicima mislili da je štamparska greška kada su pročitali dva ženska imena. Govor Johanine majke nam je mnogo značio. A sama mogućnost da registrujemo životno partnerstvo kod matičara i da se venčamo u protestantskoj crkvi je za nas bila prekretnica u životu”, priča za „Politiku” četrdesetjednogodišnja Antje, koja u Hajdelbergu vodi jedan evropski naučni projekat.

Kako kaže, ne želi da joj se pominje puno ime i prezime kako je u poslu ne bi povezivali sa njenom seksualnom orijentacijom. Ipak, vrlo rado priča o tome kako su ona i njena supruga 2001. bile među prvim homoseksualnim parovima koji su u nemačkoj pokrajini Bavarskoj registrovale partnerstvo.

Iako je Nemačka među prvima uvela mogućnost da istopolni parovi kod matičara registruju životno partnerstvo, zvanični Berlin nije nastavio stopama Velike Britanije, Holandije, Francuske ili Španije i ozakonio homoseksualni brak. Međutim, nedavni irski referendum na kojem su Irci većinski rekli „da” istopolnim brakovima postavilo je u nemačkoj javnosti pitanje zašto bi u Bavarskoj bilo nemoguće nešto što podržava većina čak i u ruralnim predelima Irske.

I dok se vladajuće socijaldemokrate i opoziciona Levica i Zeleni zalažu za legalizaciju gej braka, vladajući demohrišćani kancelarke Angele Merkel zasad to odbijaju. Minulih godina životno partnerstvo je po pitanju poreskih olakšica i pojedinih prava u mnogome izjednačena sa brakom, ali ne u potpunosti.

„Radujem se onom trenutku kada registrovano životno partnerstvo bude preinačeno u brak, ne zbog toga što ćemo imati neka značajno veća prava, manje plaćati porez ili slično, već zbog toga što jednostavno nećemo biti drugačiji od ostalih”, kaže Antje i dodaje da ipak ne veruje da će se to uskoro dogoditi.

Ona objašnjava kako je zapravo biti lezbejka u Nemačkoj, ističući da se mnogo toga na bolje promenilo pa tako više matičar nema pravo da odbije homosekualni par koji želi da registruje životno partnerstvo, što je bilo moguće u Bavarskoj kada su se ona i Johana pre 14 godina registrovale.

„Odrasla sam na selu na severu Nemačke. Mislila sam sve do svoje dvadesete da samo ja osećam sklonost prema istom polu. Sve dok nisam srela jednog momka koji je bio deklarisani gej. To je meni bilo otkrovenje, jer nisam jedina. To mi je pomoglo da drugima priznam svoju seksualnost. Namerno sam se preselila u veliki grad gde nisam morala da krijem svoju seksualnu orijentaciju”, priča Antje i dodaje da ju je kasnija selidba u Hajdelberg vratila korak unazad. „Pošto je manji grad, moja devojka nije želela da drugi znaju da smo par, tako da čak i na poslu to nisu znali sve dok nisu dobili pozivnicu za naše venčanje. Jednostavno, tako smo svima objavili”.

I za Antonija, Italijana koji dugo živi u Nemačkoj, registrovanje partnerstva značilo je prekretnicu u životu. Ovaj tridesetopetogodišnji naučnik i njegov partner Miša, koji je iz Poljske, registrovali su životno partnerstvo prošle godine.

„Za mog muža Mišu ulazak u brak bilo je mnogo problematičnije, jer je to bio trenutak kada je njegova porodica morala da prihvati da je on zaista gej, da se neće oko toga `predomisliti`, kao i da ulaskom u brak i ja kao njegov suprug postajem deo njihove porodice”, objašnjava Antonio. „Dok je za moju porodicu naša svadba bila još jedna dobra zabava, za njegovu je to bio težak prelomni trenutak. Međutim, postepeno su se navikli i prihvatili mene kao člana svoje porodice”.

Bez obzra što je LGBT zajednica prihvaćena u Nemačkoj, Antje i Antonio kažu da se ne osećaju toliko sigurno da uvek u javnosti svoje partnere drže za ruku ili ih poljube.

„Miša i ja smo uvek na oprezu, čak i u liberalnom Berlinu. Imamo gej prijatelje koji su imali neprijatnosti i jednostavno ne želimo da eventualno doživimo da nas neko napadne. Tako da se na ulici veoma retko držimo za ruke ili poljubimo. Jednostavno plašimo se nasilja”, kaže Antonio i dodaje da na poslu ili u školi, pak, nikad nije osetio diskriminaciju ili nešto slično.

I Antje ističe da su ona i njena supruga uvek na oprezu.

„Zbog svega toga, nismo stvorili naviku da se držimo za ruke. Još imamo misao u glavi da će neko zbog toga da nas popreko gleda te da nećemo biti sigurni”, kaže ona, dodajući da zbog toga oni idu na odmor samo na mesta koja su osvedočeno prijateljski nastrojena prema istopolnim parovima ali i tada su na oprezu. „Zato što smo oprezni, nikad nismo imali neku neprijatnu situaciju”.

Oboje ne žele da opišu svoju obazrivost kao strah, ali zato Antje ističe da se jedino prve nedelje jula (kada se, između ostalog, održava parada ponosa u Kelnu koja je jedna pod najvećih u Nemačkoj i Evropi) u potpunosti slobodno oseća.

„Prva nedelja jula je za mene Božić jer tada možemo slobodno da se držimo za ruke i ljubimo. Tada se jednostavno osećamo u potpunosti slobodno”, kaže ona sa osmehom na licu.

Da u Nemačkoj većina ima svest o ljudskim pravima LGBT populacije svedoče i rezultati istraživanje magazina „Štern” iz 2013. u kojem je 74 odsto anketiranih podržalo uvođenje gej braka. U jednoj TV emisiji je i kancelarka nagovestila da nema ništa protiv toga ali komentatori smatraju da ona sada ne želi da ovom temom zateže odnose sa konzervativnijim delom svoje stranke.

Na pitanje da li uopšte celokupno stanovništvo treba da ima pravo da na referendumu odlučuje o ljudskim pravima LGBT populacije, Antje kaže da na to nema jednostavan odgovor.

„S jedne strane, ne bi trebalo da većina odlučuje o nečemu što su ljudska prava, ali s druge strane, smatram da bi trebalo u Nemačkoj raspisati referendum o gej braku jer se debati mnoge stvari objasne ljudima. A kada im se sve objasni, onda ljudi to prihvataju, tako da mislim da bi i u Nemačkoj na referendumu bio prihvaćen gej brak, baš kao i u Irskoj”, ističe Antje, s čim je saglasan i Antonio, koji ukazuje da je u Francuskoj gej brak uveden odlukom vlasti i da zbog toga je tamo mnogo problematičnije prihvatanje prava gej populacije.