Како руски глумци заобилазе псовке

Српску  културу и традицију нажалост недовољно познајем, ако изузмем Бранислава Нушића за кога сви у Русији знају. Мислим да је његову „Госпођу министарку” имало на свом репертоару готово свако руско позориште. Наравно, познајем филмску уметност Емира Кустурице и музику Горана Бреговића.

Ово каже Јевгениј Марчели, један од најцењенијих руских редитеља, уметнички директор Волков театра из Јарославља, најстаријег руског државног позоришта основаног 1.750. године, које је протеклих дана гостовало  у Београду.

Волков театар је потписао протокол о сарадњи са Београдским драмским позориштем, и тако се са представама „Месец дана на селу” Ивана Тургењева и „Сањала сам башту” Владимира Набокова први пут представио српској публици. Редитељ Јевгенију Марчелију, међутим ово је треће гостовање у Београду, из којег каже да носи најтоплија осећања, а у устима по повратку у Русију дуго осећа укус пљескавице и српске шљивовице.

Марчели је још 2007. године са Стриндберговом „Госпођицом Јулијом” гостовао на фестивалу „Славија” бранећи боје Омск театра у којем је у то време радио. У међувремену, Марчели који иза себе има око 80 представа, опробао се и као руководилац Драмског театра у Калињинграду, Тилзит театра у Совјетску.  Руски критичари Марчелија доживљавају као авангардног редитеља који нарушава традицију.

– Мени се, напротив, чини да следим традицију класичног руског психолошког позоришта. Оно што је ново у мојим представама јесте што покушавам класику да препричам савременим језиком. Притом још ми се чини да се бавим позориштем далеко од јучерашњег дана, објашањава наш саговорник и додаје:

– Руско позориште није хомогено и креће се разним правцима. Имамо и  негујемо и нови, и савремени интересантан театар за који мислим да је могућ. Поменућу имена редитеља који су отворили пут у нови правац савременог позоришта: Анатолиј Васиљев, Константин Богомолов, Јуриј Бутусов, Кирил Серебреников...  Репертоар позоришта много зависи и од подручја у којем се налази и односа државе према њему. Тако да има и сиромашних позоришта али јако поносних,  као и богатих, али досадних позоришта. Углавном, чиним ми се да је наше позориште увелико конзервативно, јер је и руски гледалац прилично конзервативан, ако изузмемо Москву и Санкт Петербург, где су публика и позориште спремни да прихвате сваки сценски искорак.

Јевгениј Марчели је за своје плодно стваралаштво награђиван, а посебно држи до награде „Златна маска”. Ипак, каже, највише воли да ради Чехова и Шекспира.

– Заправо волим сву руску класику. Много сам радио дела руских класика, чини ми се понекад да сам радио сваку представу по делима руске класике, а наравно и светске. Савремену драматургију слабије познајем, односно не долазим у интимни контакт са њом, тврди руски редитељ.

Супротно очекивању да ћемо разговарати са Русом светлог тена, Јевгениј Марчели је физички типични тамнокоси Италијан.

– Мој отац је Италијан, а мајка Рускиња која ми је и изабрала име Јевгениј. Рођен сам у Русији и то је моја земља, објашњава уметник.

За нови сусрет са београдском публиком, Марчели је са разлогом одабрао представу „Месец дана на селу” јер говори о љубави.

–  Мислим да љубав није лако, пријатно и светло осећање. Љубав мушкарца и  жене није жртвена, већ себична љубав: мој, моја... Не знам да ли је то заправо љубав, јер таква емоција садржи у себи  90 одсто мржње и жеље да уништиш оног другог. Много причамо о томе, расуђујем о њој, јер није једноставна прича. То питање постављам себи  свакога дана: Да ли је то празник или казна, дар божји или проклетство? У сваком случају, нисмо заборавили да волимо на тај начин, јер је љубав између мушкарца и жене вечна тема – објашњава наш саговорник, и каже да у његовом позоришту вешто заобилазе Закон о забрани псовке у позоришту и на филму, који је на снази од прошле године.

– Заобилазимо псовке. Глумци не кажу прво слово речи уколико представа садржи неку псовку, сналазимо се. Можемо да кажемо да је тај закон апсурдан, глуп, али морамо да га поштујемо. До сада се није десило да неко оде на суд због псовке у позоришту.