ВЕЋИНА И ВЕЋИНА

Пред општинске изборе још једном се отвара питање изборног система. Србија је некако, када су избори у питању, ишла из крајности у крајност.
На првим изборима, 1990, гласало се већинским начином и за парламент и за општинске скупштине. Србија је, на општим изборима, била подељена у 250 изборих јединица, гласало се за личности, а не за странке. Практично је свака општина бирала једног посланика. На општинском новоу такође се гласало за личности, а свака месна заједница је била изборна јединица. Свако насеље је тачно знало, по имену и презимену, ко га заступа у општинској скупштини.

Опозиција је веома лоше прошла на тим изборима и за то је, између осталог, оптужила изборни систем. Стога је један од главних захтева опозиције био да се пређе на чист пропорционални систем. Милошевић је делимично попустио и на републичком нивоу је уведено сразмерно гласање, само са више изборних јединица (и до 29). Али, на општинским изборима и даље се гласало на стари, већински начин.

После 5. октобра, међутим, некадашња опозиција је дошла у прилику да до краја спроведе своје захтеве. Свуда је уведен чист сразмерни систем, са једном изборном јединицом. Не само за републичку скупштину, већ и за општинску или градску скупштину, гласало се за странке, не за појединачне кандидате. Тако грађани данас не само да не знају ко је њихов посланик у скупштини Србије, они више не знају ни ко је њихов одборник у скупштини општине. Ово незнање не проистиче из њихове незаинтересованости. Једноставно, ни одборници ни посланици нису заступници грађана са неког подручја. На та места они долазе само са страначких листа. А пошто немају конкретне грађане којима одговарају, посланици и одборници, осим својим странкама, не одговарају никоме.

Овакав систем је можда и имао неког оправдања на нивоу Србије. Сматра се, наиме, да је у почетном раздобљу вишестраначја добро да парламент изражава сву мноштвеност политичких идеја. Док већински систем даје скупштину са свега две до четири странке, сразмерни омогућава да у парламент уђе и по седам, па и десет странака. Али, ако је у почетном раздобљу вишестраначја добро очувати страначку разноврсност на нивоу државе, шта имају општински избори с тим? Јер, ако бисте данас грађане питали какве општинске изборе желе, сви би вам недвосмислено рекли да желе да гласају за конкретног човека, који ће бити одговоран за њих, и кога ће моћи да појуре ако нешто не ваља – не за странке.

Зашто онда немамо већинске локалне изборе? Зато што се о томе одлучује у републичком парламенту. А тамо су, од 2000, мале странке имале већину. Мале странке су, разумљиво, против већинског система јер знају да у њему немају прођу. Зато до сада није ни могло бити озбиљног говора о напуштању пропорционалног система – ма колико се он на општинском нивоу показао нефункционалан, па и мање демократски.

Али, у скупштини Србије, после избора 2007, први пут су две странке – СРС и ДС – у стварној већини. (Формална већина СРС и ДСС постојала је и у претходном сазиву; али је ДСС, после пораза на председничким изборима 2004, постао фактички мала странка). Дакле, СРС и ДС могу сами да врате већинско гласање на општинске изборе. Зашто то не ураде?

У ДС знају да би им већински систем и те како одговарао, нарочито ако се општински избори споје са председничким. Али, они такође знају да већински систем не одговара њиховим коалиционим партнерима из владе – ДСС и Г17 (Илићева Нова Србија би и по том систему могла добро да прође). Инсистирање на већинском систему свакако би значило љуљање владе. Но, ДС би можда и преузео тај ризик да ту нема и нечег другог: против већинског система је и СРС. А без њих у том послу, наравно, бесмислено је кварити односе у влади.

Зашто је СРС против већинског бирања? Зато што СРС није сигурна да има довољно добре кандидате "на локалу". И заиста, људи за СРС гласају првенствено протестно, као за странку незадовољства. А ако се гласа за личност, не за странку, такво гласање је много мање могуће – поготово на локалном нивоу. Уз то, у непосредном судару са административно искуснијим и друштвено угледнијим кандидатима ДС, питање је какао би прошли такмаци из СРС. Зашто би СРС од готовог правио вересију?

Отуда се и у овом случају показује да је оно за шта је већина у скупштини уопште не мора бити оно за шта је већина у Србији. Вероватно ће још пуно воде протећи Савом пре него што се у Србији образује јавност која ће моћи да натера странке да општи интерес ипак претпоставе страначким. Или, пре него што Србија добије две истински јаке странке, са довољно самопоуздања да се неће плашити већинских избора.

Политички аналитичар