VEĆINA I VEĆINA

Pred opštinske izbore još jednom se otvara pitanje izbornog sistema. Srbija je nekako, kada su izbori u pitanju, išla iz krajnosti u krajnost.
Na prvim izborima, 1990, glasalo se većinskim načinom i za parlament i za opštinske skupštine. Srbija je, na opštim izborima, bila podeljena u 250 izborih jedinica, glasalo se za ličnosti, a ne za stranke. Praktično je svaka opština birala jednog poslanika. Na opštinskom novou takođe se glasalo za ličnosti, a svaka mesna zajednica je bila izborna jedinica. Svako naselje je tačno znalo, po imenu i prezimenu, ko ga zastupa u opštinskoj skupštini.

Opozicija je veoma loše prošla na tim izborima i za to je, između ostalog, optužila izborni sistem. Stoga je jedan od glavnih zahteva opozicije bio da se pređe na čist proporcionalni sistem. Milošević je delimično popustio i na republičkom nivou je uvedeno srazmerno glasanje, samo sa više izbornih jedinica (i do 29). Ali, na opštinskim izborima i dalje se glasalo na stari, većinski način.

Posle 5. oktobra, međutim, nekadašnja opozicija je došla u priliku da do kraja sprovede svoje zahteve. Svuda je uveden čist srazmerni sistem, sa jednom izbornom jedinicom. Ne samo za republičku skupštinu, već i za opštinsku ili gradsku skupštinu, glasalo se za stranke, ne za pojedinačne kandidate. Tako građani danas ne samo da ne znaju ko je njihov poslanik u skupštini Srbije, oni više ne znaju ni ko je njihov odbornik u skupštini opštine. Ovo neznanje ne proističe iz njihove nezainteresovanosti. Jednostavno, ni odbornici ni poslanici nisu zastupnici građana sa nekog područja. Na ta mesta oni dolaze samo sa stranačkih lista. A pošto nemaju konkretne građane kojima odgovaraju, poslanici i odbornici, osim svojim strankama, ne odgovaraju nikome.

Ovakav sistem je možda i imao nekog opravdanja na nivou Srbije. Smatra se, naime, da je u početnom razdoblju višestranačja dobro da parlament izražava svu mnoštvenost političkih ideja. Dok većinski sistem daje skupštinu sa svega dve do četiri stranke, srazmerni omogućava da u parlament uđe i po sedam, pa i deset stranaka. Ali, ako je u početnom razdoblju višestranačja dobro očuvati stranačku raznovrsnost na nivou države, šta imaju opštinski izbori s tim? Jer, ako biste danas građane pitali kakve opštinske izbore žele, svi bi vam nedvosmisleno rekli da žele da glasaju za konkretnog čoveka, koji će biti odgovoran za njih, i koga će moći da pojure ako nešto ne valja – ne za stranke.

Zašto onda nemamo većinske lokalne izbore? Zato što se o tome odlučuje u republičkom parlamentu. A tamo su, od 2000, male stranke imale većinu. Male stranke su, razumljivo, protiv većinskog sistema jer znaju da u njemu nemaju prođu. Zato do sada nije ni moglo biti ozbiljnog govora o napuštanju proporcionalnog sistema – ma koliko se on na opštinskom nivou pokazao nefunkcionalan, pa i manje demokratski.

Ali, u skupštini Srbije, posle izbora 2007, prvi put su dve stranke – SRS i DS – u stvarnoj većini. (Formalna većina SRS i DSS postojala je i u prethodnom sazivu; ali je DSS, posle poraza na predsedničkim izborima 2004, postao faktički mala stranka). Dakle, SRS i DS mogu sami da vrate većinsko glasanje na opštinske izbore. Zašto to ne urade?

U DS znaju da bi im većinski sistem i te kako odgovarao, naročito ako se opštinski izbori spoje sa predsedničkim. Ali, oni takođe znaju da većinski sistem ne odgovara njihovim koalicionim partnerima iz vlade – DSS i G17 (Ilićeva Nova Srbija bi i po tom sistemu mogla dobro da prođe). Insistiranje na većinskom sistemu svakako bi značilo ljuljanje vlade. No, DS bi možda i preuzeo taj rizik da tu nema i nečeg drugog: protiv većinskog sistema je i SRS. A bez njih u tom poslu, naravno, besmisleno je kvariti odnose u vladi.

Zašto je SRS protiv većinskog biranja? Zato što SRS nije sigurna da ima dovoljno dobre kandidate "na lokalu". I zaista, ljudi za SRS glasaju prvenstveno protestno, kao za stranku nezadovoljstva. A ako se glasa za ličnost, ne za stranku, takvo glasanje je mnogo manje moguće – pogotovo na lokalnom nivou. Uz to, u neposrednom sudaru sa administrativno iskusnijim i društveno uglednijim kandidatima DS, pitanje je kakao bi prošli takmaci iz SRS. Zašto bi SRS od gotovog pravio veresiju?

Otuda se i u ovom slučaju pokazuje da je ono za šta je većina u skupštini uopšte ne mora biti ono za šta je većina u Srbiji. Verovatno će još puno vode proteći Savom pre nego što se u Srbiji obrazuje javnost koja će moći da natera stranke da opšti interes ipak pretpostave stranačkim. Ili, pre nego što Srbija dobije dve istinski jake stranke, sa dovoljno samopouzdanja da se neće plašiti većinskih izbora.

Politički analitičar