Рукопис покрај боце

Поводом сто педесете године од рођења нашег угледног сликара Уроша Предића, Библиотека града Београда објавила је рукопис из заоставштине професора Ненада Симића: „Сликарево перо − Писма Уроша Предића”. Из препоруке која претходи рукопису, а која је упућена Уметничком одељењу Српске академије наука 20. јуна 1953. године, сазнаје се да је пре више од пола века тек дипломирани историчар уметности Ненад Симић предао за објављивање спремна: „... одабрана и сређена писма Уроша Предића... − са потребним коментаром и сажетом монографијом уметниковом“. Зашто од тада до данас није објављен овај рукопис, за сада није познато.

Пожутели рукопис пронашао је садашњи директор Библиотеке града књижевник Јован Радуловић у нереду заоставштине, прислоњен уз једну боцу уља. Унутар корица откривени су редови писани Милану Савићу, Аници Савић, Тихомиру Остојићу, Лази Костићу, Анђи и Славку Предићу, од 1896. до 1941. године. Књигу, која је истовремено и документ о ондашњој културној атмосфери Новог Сада и Београда, за штампу је приредила Љубица Ћоровић из Завичајног одељења Библиотеке града Београда.

Сликар Урош Предић (Орловат, 1857. – Београд, 1953) није писао своја писма за објављивање. Упућивао их је пријатељима и члановима породице. Различите садржине, писма Уроша Предића су топла, срдачна, брижна, аналитична. Уметник пише о сопственом сликарском раду, о посетама иностранству, књигама које је прочитао, пријатељима са којима се виђао, о томе да га „бије глас женомрсца”, о модерној уметности, експресионистима и њиховима „накарадама”...

Као и сваки стваралац, и Урош Предић био је покаткад суочен са болним судом јавности. У писму које је из родног Орловата (1898) упутио књижевнику Милану Савићу, секретару Матице српске, Урош Предић пише:

„...Хвала ти много, што си ме известио о скоро потпуном фијаску, што сам постигао са својом сликом светог Јована. Дешава се то и бољим јунацима на пољу уметности, на томе пољу где нема ничег поузданог, где сваки приписује себи право да сме изрицати одлучне пресуде. Густови су разни, а разне су и спреме у појединих гледалаца. Често пута изопачен укус или недовољна спрема гледалаца приписује исте недостатке баш самом уметнику... Овако се ја тешим, но признајем да и мој укус може и те како залутати, особити у тако суптилним предметима, као што је специјално слика св. Јована Крститеља. Из Св. писма, а и из Ренана, види се да је он био фанатик. Одело му је тачно описано у јеванђељу. Е сад изволите сликати! Фанатик, али да не изгледа сасвим луд, испосник, али да не вређа естетичко чувство натуралистичком верношћу, и при том да је слика 'српскоправославна'! Неблагодаран посао...”

Урош Предић пише и Лази Костићу коментаришући пишчев превод „Хамлета” на српски језик, не либећи се при томе ни похвала ни покуда. Од преписке са Аницом Савић сачувана је једна Предићева дописна карта из Рима, а госпођи Анђи Предић шаље писмо у Италију „завидан на богатим галеријама, музејима, црквама...”

Урош Предић отварао је срце својим пријатељима посебно у часовима када су му највољенији напуштали овај свет. Саопштавајући о смрти Миле Хадије, рођене Стојановић, Предић пише: „... за њено име везан је један кратак сан о срећи у мојем животу. Да се тај сан остварио, колико бих сада би несрећан! Овако, проводивши век у бризи и раду, без јачег подстрека, у жабокречини усамљеног аскете, сачувао сам се и од среће и од несреће, и кадар сам само да дубоко уздахнем, без суза које највише пеку под притиском оштећеног егоизма, неостварене чежње за земаљском срећом, губитком слатких навика.”