Rukopis pokraj boce

Povodom sto pedesete godine od rođenja našeg uglednog slikara Uroša Predića, Biblioteka grada Beograda objavila je rukopis iz zaostavštine profesora Nenada Simića: „Slikarevo pero − Pisma Uroša Predića”. Iz preporuke koja prethodi rukopisu, a koja je upućena Umetničkom odeljenju Srpske akademije nauka 20. juna 1953. godine, saznaje se da je pre više od pola veka tek diplomirani istoričar umetnosti Nenad Simić predao za objavljivanje spremna: „... odabrana i sređena pisma Uroša Predića... − sa potrebnim komentarom i sažetom monografijom umetnikovom“. Zašto od tada do danas nije objavljen ovaj rukopis, za sada nije poznato.

Požuteli rukopis pronašao je sadašnji direktor Biblioteke grada književnik Jovan Radulović u neredu zaostavštine, prislonjen uz jednu bocu ulja. Unutar korica otkriveni su redovi pisani Milanu Saviću, Anici Savić, Tihomiru Ostojiću, Lazi Kostiću, Anđi i Slavku Prediću, od 1896. do 1941. godine. Knjigu, koja je istovremeno i dokument o ondašnjoj kulturnoj atmosferi Novog Sada i Beograda, za štampu je priredila Ljubica Ćorović iz Zavičajnog odeljenja Biblioteke grada Beograda.

Slikar Uroš Predić (Orlovat, 1857. – Beograd, 1953) nije pisao svoja pisma za objavljivanje. Upućivao ih je prijateljima i članovima porodice. Različite sadržine, pisma Uroša Predića su topla, srdačna, brižna, analitična. Umetnik piše o sopstvenom slikarskom radu, o posetama inostranstvu, knjigama koje je pročitao, prijateljima sa kojima se viđao, o tome da ga „bije glas ženomrsca”, o modernoj umetnosti, ekspresionistima i njihovima „nakaradama”...

Kao i svaki stvaralac, i Uroš Predić bio je pokatkad suočen sa bolnim sudom javnosti. U pismu koje je iz rodnog Orlovata (1898) uputio književniku Milanu Saviću, sekretaru Matice srpske, Uroš Predić piše:

„...Hvala ti mnogo, što si me izvestio o skoro potpunom fijasku, što sam postigao sa svojom slikom svetog Jovana. Dešava se to i boljim junacima na polju umetnosti, na tome polju gde nema ničeg pouzdanog, gde svaki pripisuje sebi pravo da sme izricati odlučne presude. Gustovi su razni, a razne su i spreme u pojedinih gledalaca. Često puta izopačen ukus ili nedovoljna sprema gledalaca pripisuje iste nedostatke baš samom umetniku... Ovako se ja tešim, no priznajem da i moj ukus može i te kako zalutati, osobiti u tako suptilnim predmetima, kao što je specijalno slika sv. Jovana Krstitelja. Iz Sv. pisma, a i iz Renana, vidi se da je on bio fanatik. Odelo mu je tačno opisano u jevanđelju. E sad izvolite slikati! Fanatik, ali da ne izgleda sasvim lud, isposnik, ali da ne vređa estetičko čuvstvo naturalističkom vernošću, i pri tom da je slika 'srpskopravoslavna'! Neblagodaran posao...”

Uroš Predić piše i Lazi Kostiću komentarišući piščev prevod „Hamleta” na srpski jezik, ne libeći se pri tome ni pohvala ni pokuda. Od prepiske sa Anicom Savić sačuvana je jedna Predićeva dopisna karta iz Rima, a gospođi Anđi Predić šalje pismo u Italiju „zavidan na bogatim galerijama, muzejima, crkvama...”

Uroš Predić otvarao je srce svojim prijateljima posebno u časovima kada su mu najvoljeniji napuštali ovaj svet. Saopštavajući o smrti Mile Hadije, rođene Stojanović, Predić piše: „... za njeno ime vezan je jedan kratak san o sreći u mojem životu. Da se taj san ostvario, koliko bih sada bi nesrećan! Ovako, provodivši vek u brizi i radu, bez jačeg podstreka, u žabokrečini usamljenog askete, sačuvao sam se i od sreće i od nesreće, i kadar sam samo da duboko uzdahnem, bez suza koje najviše peku pod pritiskom oštećenog egoizma, neostvarene čežnje za zemaljskom srećom, gubitkom slatkih navika.”