Шарене успомене

У једном од својих стрипова Александар Зограф је доказао да и гледање телевизије може бити корисно. Призоре из прошлости које је гледао на телевизији користио је као неку врсту медитације. „То се први пут десило када сам гледао некакав стари филм из тридесетих година. Филм је изгледао поприлично старомодно и ја сам покушао да се концентришем на дизајн сценографије у позадини. Изненада затекох себе како замишљам да припадам времену и простору приказаном на филму, да је моја стварност заправо стварност тридесетих. Док је то трајало, стари дизајн се више није чинио тако удаљеним и прастарим. Штавише, био сам у стању да разумем специфичну атмосферу момента у који је смештен у време пре него што сам уопште био рођен.“

Збирка приповедака Плишани солитер Ане Вучковић јесте нека врста сличне (литерарне) медитације. Још једном инсистирајући на тројству: књига, музика, филм, списатељица смешта јунаке у раскошну сценографију која је створена од поп-материјала. Из пасуса у пасус она се позива на иконе поп-културе, на чувене музичаре, холивудске глумце и глумице, култне и оне мање познате филмове, дајући свакој сторији неку врсту музичке подлоге. Као у Зографовом стрипу, поп-набој Плишаног солитера учиниће да се читалац саживи са епохом којој њени јунаци припадају, што списатељица на крају и јесте желела. Ана Вучковић, чије изванредно познавање поп-културе али и историје филма, музике, свакако јесте за похвалу, управо ће на овом темељу градити приче. Пишући љубавне и друге сторије које су смештене у Београд прошлог века – Београд који је и на корицама књиге проглашен за главног јунака – кроз рафал имена хероја поп-културе, покушаће да осенчи време и место у коме су њени ликови живели. Она ће се у свакој својој причи саживети са атмосфером којом јунаци дишу, а кроз причу ће увек прошетати понеки глумац, одјекнути понеки рефрен, севнути филмска реплика, дајући приповеткама одређену примесу хронике, плус пасус из историје попа.

Но, колико год тај поп-склоп приповедака био нешто што ће украсити причу, дати јој на снази и учинити је пикантном, он ће, може бити, на неким местима преплавити сторију и бацити главне јунаке у други план. Заправо, можда ће поп-дигресије учинити да се сконцентришемо на сценографију приповедака, да се саживимо са временом које нам само на први поглед не припада, али да тада, у том дизајну минулих деценија, не можемо пронаћи јунаке због којих је позадина и створена.

У новим приповеткама Ане Вучковић потврђен је онај литерарни таленат и онај богати приповедачки језик који ју је већ у деветнаестој години на велика врата увео у домаћу књижевност, али од наслова до наслова у „Плишаном солитеру“ квалитет њених приповедака ће се мењати. Од заиста добро исприповеданих сторија, до приповедака које су сувише анегдоталне и које ни поп-додаци не могу извући. Од приповедака које су блиске лајт есеју, до приповедака које више личе на добре колумне него на приче. 

Уз то, морају се похвалити ретки али заиста добро написани дијалози. „Не, питам те озбиљно“, каже јунак приповетке „Бездушне тијаре“, „да ли су шездесете и даље црно-беле? Знам да су ноар филмови црно-бели, да су такве Родченкове фотографије, слика Вајлдове сахране, paparazzo слике Лане Тарнер. Али сада ме занима да ли су шездесете у целини још увек црно-беле?“ Зашто то питање? „Зато што су некако, зар не, људи тада све видели шарено, глумци су једни друге видели на снимању шарене, нормално, као ми једни друге сад, а производ, филм, био је црно-бели.“ На могућу опаску да су и двадесетих глумци били шарени, а црно-бели на филму, стиже реплика: „Живети двадесетих и тридесетих, па и четрдесетих у реалности је било црно-бело.“ Но, морало је бити чудно бити црно-бео у тим шареним шездесетим!

Између тих неколико редова могла би се прочитати суштина проблематике којом се бави „Плишани солитер“ Ане Вучковић. Да ли црно-белифилмови или плоче, могу да обоје црно-беле успомене, да их претворе у колор телевизор сећања,како производи поп-културе које није појело време, помажу да се оживе успомене и заборављени јунаци? Шта је црно-бело, шта је шарено, да ли је дугме за боју на телевизору, или је сакривено у нама...