Америци предстоје промене

Не верујем да бих овако нешто икада поновио: вишемесечна турнеја, ужасна нервоза, јаке антитерористичке контроле и пси који детектују бомбе. Све је то било превише за мене – каже легендарни музичар Нил Јанг коментаришући музичко-сценску акцију звану „Слобода говора“, коју је заједно са остатком некада ненадмашног бенда „Крозби Стилс Неш и Јанг“ извео 2006. године путујући широм Америке.

 Од снимака са ових концерата, комбинованих са архивским снимцима бенда, анкетама гледалаца и интервјуима антиратних активиста (највише је америчких ратних ветерана), ратним извештајима, говорима председника Џорџа Буша, настао је 96-минутни провокативни антиратни филм „CSNY – Deja vu“ који Нил Јанг потписује под псеудонимом Бернард Шејки.

Филм је пре неколико дана био приказан у програму Берлинале специјал на 58. Берлинском фестивалу и добро је загрејао и публику и критичаре, и младе и старе, учинивши их бар на тренутак активним субјектима у својеврсном музичком протесту против ратова у Авганистану и Ираку.

 „Прошло је време када је музика могла да промени свет. Сматрам да би било наивно веровати да је то у данашње време могуће“, изјавио је Јанг у Берлину. Помало неочекивано и песимистично од бунтовника његовог формата. Од аутора песама „Охајо“ и „Наћи цену слободи“ које је певао током протеста против рата у Вијетнаму 60-их мењајући тако свет, или „Хајде да опозовемо председника“ с којом је пре три године на чистац изнео постојање поларизације међу Американцима. А да она постоји видно је и јасно у политички провокативном и ангажованом „CSNY – Deja vu“, у којем су духовитост и самоиронија одличан баланс тешкој и дирљивој теми...

Режијом овог филма можете бити поносни, зашто сте га онда потписали псеудонимом, као Бернард Шејки?

 Бернард Шејки не даје интервјуе, па га онда не можете питати ништа о режији. Нил Јанг је врста музичара и потписати се тим именом значило би пропаст филма.

Зашто, када многи хвале Вашу умешност у режирању видео-клипова који се налазе на страницама Вашег веб-сајта?

То је нешто друго, веб-сајт је мој покушај да избегнем оно што о ратовима намећу медији и да говорим директно са људима.

Мислите да је допринос медија рату велики?

У сваком случају, они ошамућују људе, испирају им мозак. Причају приче на различите начине, у различито време, и онда изнова и изнова понављају све то на сваки сат. Новинари чак интервјуишу један другог када не успеју да на ратишту пронађу нешто ново, „атрактивно“, „ексклузивно“. На америчким телевизијама имате таквих примера колико хоћете, а ако хоћете да останете чисте свести, није довољно само да промените канал. Отуда потреба за веб-сајтом.

У филму сте велику подршку имали управо од једног веома познатог ратног извештача, Мајкл Кери је и косценариста Вашег филма?

Тачно је, Керија сам упознао када сам написао песме за CD „Живети са ратом“ и када сам одлучио да сваку песму прати видео спот на мом сајту. Имао је идеју да искористим материјале које је он снимио на терену извештавајући за телевизијске станице MSNB и CNN, којима бих илустровао оно о чему певам и то ми се допало. Тако сам се заинтересовао и за снимке и њихову монтажу, а када сам се одлучио да приредим концертну турнеју коју бисмо снимали и документовали, учинило ми се логичним да позовем Керија да ми се придружи. И онда се догодило нешто фантастично, сви људи које је Кери сретао или интервјуисао током боравака у Авганистану и Ираку придруживали су се концертима, вољни да пред камером говоре о својим ратним искуствима и антиратним активностима. Да није било њега питање је да ли би уопште било овог и оваквог филма.

А да Вам се нису придружили Ваши стари „саборци“ Грејем Неш, Стивен Стилс и Дејвид Крозби, да ли би уопште ичег било?

 Без њих читава ствар није долазила у обзир, не бих кренуо на турнеју нити бих снимао филм. Моји стари другови су и моји истомишљеници и искусни учесници антиратних протеста. Када сам им рекао да бих албум „Живети са ратом“ волео да изводим на турнеји широм Америке и да би се турнеја звала „Слобода говора“, да ћемо само певати о политици и рату и стању у којем се људи налазе, оставили су све и одмах ми се придружили.

У филму вешто користите и компонујете архивске материјале бенда „Крозби Стилс Неш и Јанг“, са живим концертом 2006. и инсертима из лоших критика које сте у новинама добијали и при томе се сви шалите на сопствени рачун?

 Ми и јесмо старци од 62-63 године и што бисмо то крили. Ми нисмо желели да будемо само „матори хипици“ који певају оно што мисле, већ смо овом турнејом и овим филмом хтели да подстакнемо дебату међу људима охрабрујући их да, уколико осећају неслагање са наметнутим мишљењима актуелне администрације, то и искажу.

Филм „хвата“ Америку у сукобу са самом собом у периоду пре почетка изборне кампање. Прави тренутак?

Био је то тренутак када је земља била дубоко подељена и када је било потребно променити тачку гледишта. Но, ни у сновима није се могло очекивати да се било шта може драстично променити „на терену“, поготово не нашом песмом, концертом или филмом.

Да ли је Америка сада у бољој позицији за промене него што је била 2006. године, када сте све ово радили?

Мислим да ће промена бити, 2006. је започета ерозија ствари, кренули су гласни антиратни протести, јавно неслагање са ратовима, прве снажније и гласније критике Бушове администрације. Постоји само неколико сличних догађаја у америчкој историји а један од њих су протести 60-их. И да, ми смо у њима и тада учествовали и зато је све ово за нас истински deja vu, додуше, знатно другачији. Тежи, јер више нисмо млади и немамо више илузија.

Мислим да су после 11. септембра људи почели да живе са осећајем застрашености, нерви су им напети, емоција им је страх. Ми смо нашем целокупном пројекту приступили са позитивним сентиментом и у уверењу да ће људи, слушајући моје песме, отворити своје срце без обзира на то да ли су за оно што чују и виде или против њега.

Да ли Вам се допада неки од могућих кандидата за новог председника САД?

Свиђа ми се Обама, мислим да Хилари има много искуства. Леп је осећај слушати Обамине говоре и чути толико тога што многи у Америци заиста осећају. Али, да ли је то довољно за промене, велико је питање.