Мали лапот

Милета Продановић, наш познати писац и сликар, добитник је „Виталове” награде „Златни сунцокрет” за 2007. годину, за књигу прича „Агнец” у издању „Стубова културе” из Београда. Са Продановићем, који је поред књига поезије, есеја и путописа, аутор и романа „Вечера код свете Аполоније”, „Нови Клини”, „Пас пребијене кичме”, „Плеши, чудовиште, на моју нежну музику”, и других, разговарамо о награђеној збирци прича као и о нашој савременој уметности, култури изван наших граница…

У награђеној збирци прича „Агнец” искорачили сте у надстварно, у фантастично и сновидно. Да ли је то нешто што иронијски и хуморно потцртава стварност или је пориче?

Свако уметничко дело јесте нова стварност – како и колико она ступа у однос са оним што већина људи подразумева под појмом „стварност”, у домену је поетике аутора. У методолошком смислу већина прича окупљених у збирци „Агнец” формирана је око краја, тај нуклеус је обично нека врста исклизнућа, а трудио сам се да стазу до тог преокрета поставим скоро веристички, хиперреалистички. Тек на тако датој позорници нагло скретање има смисла. Волим резове, они обележавају скоро све моје претходне књиге, романе. То је можда неко искуство које стиже из кинематографије. Осим тога, верујем да је могуће, штавише и целисходно, о горким стварима проговорити из традиције хуморног, релаксираног писма. Нажалост, или на срећу – Домановићеви комади и данас говоре више о стварности Србије на крају деветнаестог века од многих „озбиљних” дела насталих у то време.

Како је то у причи „Музеј крилатог детета”, у којој западни туристи, између осталог, обилазе рушевине Чернобиља и постконфликтни регион Балкана, загађен осиромашеним уранијумом, а у којем постоји кућа детета дарованог од Бога?

Језгро, или, ако хоћете, подстицај – ма колико то изгледало „фантастично” – обично стиже из стварности. То је случај и са том причом. Вероватно на Балкану постоји много места сличних описаном музеју. У једном сам био, ту је настала прича која у објављеној верзији има мало додира са виђеним. Али остала је суштина – постоји локус истинске трагедије, то чвориште је у једном тренутку било важно у успостављању идентитета нове заједнице, пропагандни потенцијал искоришћен је до максимума, снимани су филмови, а кад је интерес нове државе престао то место је напросто заборављено, остављено на бригу комшилуку, време је безнадежно стало, трагедија се преобразила у нешто гротескно, чак и јадно. Другу димензију те приче чини покушај да се фокусира поглед странца на наше ратне догађаје: незнање оних који су Балканом крстарили у последњих двадесетак година, незнање о локалним приликама, било је дирљиво, али, нажалост, често и фатално. Ту се поменута прича додирује са другим великим комадом из збирке, причом „Мој теча Бонд, Џејмс Бонд” постављеном у време грађанског рата који је код нас коинцидирао са Другим светским. Ту истинита грађа, ма колико то чудно звучало, далеко превазилази измишљено.

У Вашој причи „Агнец”, Божја створења, просјаци, претварају се у јагњад пред очима свог експлоататора и мафијаша, а у причи „Фотеља”, из старог комада намештаја, који долази у посед нових богаташа, истиче крв. Колико се и овога пута бавите узроцима данашњице, оним што је било тако „давно” да је скоро нестварно?

Сложићете се, ваљда, да је много онога што смо доживели у новијој историји, иако стварно, имало димензије нестварног. Нисте ваљда заборавили да нам се пре петнаестак година са екрана обраћала државна пророчица која је говорила о скорим земљотресима у Калифорнији, новом оружју којим ћемо победити цео свет? Понекад је задатак писца само у томе да памти, преображава и бележи.

Што је трагедија већа – то су могућности њене експлоатације веће, каже једна Ваша јунакиња. Како ову чињеницу можемо посматрати у нашој збиљи и стварности у свету?

То је намерно заоштрен поглед епизодне јунакиње, али, ако боље размислите и није баш превише заоштрен. Постоји феномен глобалне бездушности, али то исто имамо и „у локалу”. Ратови на нашим просторима били су додатно страшни јер је из нашег друштва, медијима, упливом невидљивих актера, па и деловањем једног броја интелектуалаца у потпуности ампутирана емпатија. Саосећање је лимитирано на „сопствену” заједницу, не за људе у целини како то налаже хришћански етос. У мојој књизи „Црвена марама сва од свиле”, као нека врста епилога, појављује се цитат из интервјуа старијег колеге који, поједностављено, каже да ће „народне муке” добро доћи као инспирација за „нове лепе приче”. То је, барем по мом виђењу, коначни пораз уметности и њене мисије.

Недавни догађаји у вези са изложбом уметника из Приштине у Новом Саду и Београду подстичу питања о манипулацији и провокацији у уметности. Шта Ви мислите о томе?

Провокација је легитимно поље деловања уметника. Она је постојала и много пре но што су дадаизам и надреализам око тога сплели своју поетику. Иако је Буњуел, у својим сјајним мемоарима, под старост, са жаљењем констатовао да је простор за провокацију сужен, видимо да то ипак није тако. Познајем већину радова које Београд није имао прилике да види, млада ликовна сцена у Приштини је витална, духовита и субверзивна, преовлађује критика колонијалног односа уметничких моћника према уметницима са „периферије” – то је оно што млади уметници у нашем региону деле и утолико је штета што београдска публика неће моћи да видиизложбу. Рад који је изазвао највише узбуђења субверзиван је пре свега унутар контекста у којем је настао. У измењеном контексту, у овом случају београдском, мења се фокус те субверзије. Ако сте у недоумици покушајте да замислите исту ситуацију са другим параметрима: чак и висококритичан рад са ликом Ратка Младића изазвао би узбуђење међу онима који су у паклу Сребрeнице изгубили своје ближње. Њима би сва објашњења о контексту била излишна. Није неважно и што је све коинцидирало са тренутком усијања у нашем друштву – оно што посебно брине јесте то што невидљиве структуре уместо покушаја да се рационално суоче са догађајима поново посежу за „спонтано” организованим насилничким групама.

Српској савременој уметности неретко се спочитава неаутентичност и присвајање моде са Запада. У којој мери су оваква гледишта основана?

Реч је, ипак, о језику – савремени уметник мора говорити медијским и сваким другим језиком који се разуме даље него што допире опсег националног језика. Простори које су Маљевич и Дишан освојили пре скоро сто година освојени су, ваљда за све а не само за Русе или Французе. Само у малим срединама се нешто што је одавно апсолвирано представља као сумњива новотарија. Наш културни простор је некада био много већи па су те снаге биле на маргини, сада смо се смањили и они који би желели да граница нашег духовног простора не иде преко границе наше имагинарне заједнице осећају се као риба у води. Ако је свако прожимање са другим културама тако опасно – не знам зашто се те изолационистичке групације не одрекну компјутера и Интернета. Па да, како је Нићифор Нинковић забележио Доситејеве речи, „земљу на рабош држе”.

Да ли је на нашој књижевној сцени дошло до смене генерација, и да ли су на ликовној сцени перформанси и инсталације преовладали у галеријама?

Смењивање генерација је природан процес, било би зло и наопако да се то не догађа. Нашу средину иначе обележава синдром „продужене младости” или, ако више волите, комплекс „Петра Пана” – овде је човек млад до педесете, ваљда зато што, у појединим областима јавног живота, геронтократија грчевито брани своје позиције. И не само због тога, разлози су бројни. Како је то одувек и било, први задатак наступајуће генерације јесте да симболички убије своје претходнике, за оне којима, по природи ствари, припада улога мете – а то је сада моја генерација – много би боље било да се та операција ваљано обави. Тек тако може доћи до извесног прочишћења, тешко да се може очекивати да моји исписници рашчисте коров који су једним делом наследили а другим сами посејали. Ако оне који уносе нову енергију обележава солидност, упорност, високи морал – онда тај „мали лапот” има смисла. Ако је, пак, мотив свега химера о позицијама у књижевном животу, прича о моћи која је овде увек лажна прича – онда је то унапред пропала ствар. У том случају ћемо, како рече Винавер, чекати унуке. А што се тиче овог другог у нашим галеријама, на срећу, има довољно простора за најразличитије поетике – немам утисак да преовлађује само један језик.

Чиме су подстакнута Ваша истраживања естетике јавног простора на којима сте базирали серију текстова „Поворка чудеса”, у суботњем „Културном додатку” нашег листа?

Као и путописни фрагменти које сам објављивао у другој половини деведесетих, моји текстови у „Културном додатку” су, у основи, „вежбе из посматрања”. Игра интеракције виђеног и написаног. То је можда место где се укрштају моја два заната. Надам се, на радост барем дела читалаца.