Басара је за мене живи класик

„Ко жив, ко мртав” је честа поскочица у нашем језику, има фаталистички призвук који се одомаћио као ознака менталитета Јужних Славена. Наслов је и одраз наше стварности, између живота и смрти живимо немерљиву јединицу времена којег у овој представи на духовито-горак начин пропитујемо… – каже редитељ Дино Мустафић који је управо потписао своју нову представу „Ко жив, ко мртав” за коју је наручио текстове од три писца, хрватског, бугарског и српског.  Мате Матишић заступљен је са текстовима „Не копај по гробљу, молим те” и „Генерал”, Христо Бојчев са „Задушницама” и Светислав Басара са делом „Мартовске иде”. Премијера је вечерас на сцени Сатиричког казалишта „Керемпух” у Загребу чиме ће уједно бити отворени овогодишњи, 39. Дани сатире Фадила Хаџића. Драматург представе је Жељка Удовичић Плештина, а у глумачкој екипи су: Никша Бутијер, Бранка Трлин, Тарик Филиповић, Филип Детелић, Хрвоје Кечкеш и други.

– То су писци које читам, волим и ценим, у чијем дару уживам. Њихов литерарни свет вешто балансира између могућег и иреалног, карикатурално изобличава стварност, али се у тим обрисима могу препознати друштвене девијације. Реч је деформитетима који су својеврсни апокалиптични пост скриптум „балканске транзиције”, са свим послератним траговима, између сна и јаве, болести и здравља, стварности и илузије, болних и горућих питања наше савремености. Одликује их бритак хумор, мајсторски дијалог, сјајни карактери, урнебесне ситуације које руше све друштвене табуе и доводе у сумњу ауторитете – каже Мустафић и додаје – духовито и поетично, али без увијања, опоро разоткривамо болести друштва, бавимо се нашим малим егзистенцијама које једу „велике и важне” историјске теме. Јесмо ли живи или смо давно подлегли, ко је болесни члан друштва и да ли уопште има здравих међу нама, где смо се заглибили између прошлости и будућности, има ли нам спаса? Немамо амбицију да нудимо решења, нити да дајемо дефинитивне истине, али ћемо створити театарску надстварност као простор дијалога између ових сценских драмолета, у којем се многи мотиви преплићу, а ликови иако различити дају шлагворт за размишљање о „малим људима” који су постали жртве утилитарних политичких мотива на Балкану.

Из представе „Ко жив, ко мртав” (Фотодокументација Сатиричког казалишта „Керемпух”)

А зашто је између српских аутора одабрао баш да наручи текст од Светислава Басаре, Мустафић нам је одговорио:

– Басара је за мене живи класик, подарио нам је за ову представу драматуршки кроки свог хит романа „Mein Kampf”. Црнохуморна парабола о болници као слика друштва у малом, чији нас јунаци воде кроз све трагикомичне парадоксе наших живота. Многи су слегали раменима када нас је Басарина књижевност опомињала да је историјска једначина крвава и глупа, радикална и бесмислена, његова прича сецира свет примитивних умова који су контаминирали наше друштво.

Истражујемо, каже нас саговорник, туробни свет хаоса и интензивних емоција који живимо, покушавамо пронаћи смисао у животу који неминовно води неизбежној катастрофи.

– Треба срушити наметнуте „државне вредности”. Загребачка публика ће потражити то ослобађање у смеху сумње. То је онда изворна сатира.

Нажалост у нашим друштвима се још увек на прошлости добијају избори, постоје покушаји да се национална посрнућа и срам мире преко гробова људи који су били на различитим историјским странама. Масовна стратишта невиних су постала националистичка ходочашћа која окупљају енергију зла и деструкције која Балкан чине несрећним подручјем. То је историјски лавиринт који је вешто монтиран као играоница од стране политичких олигархија, јер којим год путем да кренете идете у погрешном смеру.