Европски идентит Србије је историјски потврђен

Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати вој идентитет? Србија између Истока и Запада, Србија у Европи, али како, када, по коју цену? Шта добијамо и колико? Питања нису од јуче, али су у овом тренутку транзиције усијана и проглашена преломним за будућност државе. Не само у политичком и економском смислу, већ и историјском, социјалном, културном.... 

О свему овоме биће речи у циклусу разговора са представницима културне елите Србије, којим од овог броја отварамо странице Културног додатка.

Први саговорник је др Љубодраг Димић, истакнути историчар и професор БУ.

Како бисте историјски одредили проблем интеграције Србије у Европу, то ново уједињење? После искуства са уједињењем у Југославију?

Кад се погледа развој српског питања у 19. чак и у 20 .веку, види се да Србија има значајан интегративни потенцијал: Њен простор варира од 24.000 км2 у Првом српском устанку, до Југославије величине 248.000км2, до данашње државе од 110.000 км2. Енергије српског народа у протекла два века биле су усмерене да се обједини Српство, да настане нека већа држава. Српске елите с почетка 20. века схватале су да будућност имају јаке и велике државе … Оне представљају тржиште за нове економске елите, као и за уметнике, и интелектуалце којима су уске и тесне мале балканске културе. Та нова велика држава је покушај да Србија изађе из балканског котла, као из неке апсане, како су говорили Грол и део самосталних радикала пред Други светски рат. Елита која је стварала југословенску државу спајала је, корз ослободилачке тежње своје и својих суседа, тежњу за интеграцијом која би помирила у себи многе жеље и тежње.

Да ли данашње елите имају такву мотивацију у односу на Европу?

Ту се отвара питање елите, уколико Србија има данас елиту, она би морала да размишља на сличан начин. Несумњиво да је крај 20. и почетак 21. века наговестио да нема живота изван великих интеграционих процеса који су захватили Европу. И да је питање колико чекати у неким предворјима будуће државе која ће за Србе и остале балканске народе бити европска држава. Својевремено су словеначки политичари, још од Кардеља, инсистирали да је Југославија транзит, можда је, мада ми то нисмо знали, Југославија била транзит и са Србију, можда је она требало да буде та локомотива која треба да уведе остале југословенске. народе у неку будућу Европу? Чини ми се, са дистанце од 20. година, да су све југословенске републике, које су у тој борби за наслеђе Југославије, наследиле и бројне хипотеке, некад имале много већу шансу да колективно уђу у ту Европу, него што данас имају прилику да их неко у њу уводи, и да се улазница плаћа много скупље. У та два века, европски идентитет Србије и српског народа је несумњив, још од устаничке Србије.

Како се од тог устаничког времена до данас, манифестовао однос Србије према Истоку и Западу?

Устаничка Србија гледа ка Европи, али и према Русији. Јер та дилема, данас као и увек је лажна и опасна: или Исток, или Запад. Српске елите морају да размишљају на начин и Европа, и Исток, и Запад, подједнако да буде свима окренута у будућности. Однос са Истоком помало је идеализован у 20. веку. Када тај период погледамо рационално, види се да је с препун дисконтинуитета.Почев од Октобарске револуције до 1941, кад долази до кратког помирења, окончаног 1948.

Што се тиче Запада, окренутост Србије варирала је час ка једном час ка другом његовом делу: почев од берлинског конгреса, до убиства Обреновића, биће окренута Аустро-Угарској, потом Француској, чији је утицај доминантан у Краљевини Југославији, мада су нам тада били занимљиви и немачки универзитети.

 Говоримо о политичкој историји. Културни односи су нешто друго… и понекад су и у раскораку са политичким или војним овезама с центрима Истока или Запада?

Да, управо у периоду краљевине Југославије, осим Француског утицаја који је као преовлађујући био пресудан да будемо културно окренути ка западу, био је присутан и културни утицај Истока, Русије, преко 24.000 емиграната који су на овим просторима живели, и то најелитнији део, са свега 2 посто неписмених, док је Србија имала чак 51. посто аналфабета. Од 42 катедре Београдског универзитета између два рата , 24 су држали руски емигранти, бивши угледни и професори руских универзитета, који су препрородили српско-југословенску науку. Уз то, тридесетих година, у кризи југословенског друштва, после завођења диктатуре, стасала је једна генерација која је идеолошки, а и културно, напросто била загледана у Совјетску Русију, окупљена око Печата, која је отворила сукоб на књижевној левици у предвечерје рата., у којој су и француски ђаци, надреалисти. Ти утицаји биће доминантни првих неколико послератних година.

Међутим, нова истраживања показују да је упоредо с тим ново југословенско друштво већ од 45. покушавало да школује своју интелигенцију подједнако на Западу и на Истоку.   После, све више, с појавом нове поп културе која осваја тржиште, и рокенрола, који се овде примио одмах после Америке, већ крајем педесетих, дефинитивно провлађују културни утицаји Запада.

Али, никад не може рећи, кад је култура у питању, шта се одакле преузима. Интелект је увек отворен за све што је добро.

Шта данас подразумевамо кад кажемо Исток?

Кад говоримо о Истоку, није реч само о Русији, постоји и крајњи исток, Кина. С којом немамо или нисмо имали везе, немамо је у свести, а то је култура и цивилизација која је у скоку, која долази. Њихов долазак осећа цела Европа, они ће бити реалност већ кроз десетак година. Кина ће се за много шта питати. Био сам недавно у Кини и сусрет са тим градовима облкодерима, начином на који они пуслирају јесте један културни шок.

Тај џин већ олимпијским играма наговештава да је 21. век - век Кине. И Запад му у својим уџбеницма посвећује све већи простор, припремајући своје млађе генерације за сусрет са новом цивилизацијом која долази. Ми смо из наших програма и књига избацили и оно мало лекција о културној револуцији, тако да наша омладина данас нема елементарну представу о том шта та цивилизација носи, а у питању је памћење дуго 5000 година.

Где је Косово у тим процесима интеграција са Европом?

Кад историчар размишља о Косову, оно је велика непознаница. Историчар о њему размишља у вертикали дугој најмање 130 година, полтичар то не мора, али мора да има то у свести кад доноси одлуке за које мора да буде одговоран. Прво, треба имати на уму да Албанци већ 130 година остварују свој пројекат Велике Албаније, зачет у Цариграду, у предвечерје Берлинског конгреса, кад Србија тек стиче самосталност, врло зобиљно и упорно, и простор тад зацртана четири велајета, са 40 посто алабанског становништва, до данас је преиначио у простор са 90 и ише посто двог народа, што огнејм и мачем, што добровољним преливањем. Други став који треба разумети јесте њихов став који се у том процесу родио, да је албанство једина велика религија Албанаца. И треће, за њих важи пословица, максима, које се доследно држе: “Продај се а не дозволи да будеш купљен”, јер те после тога нико неће пазарити. На тај начин алабанска полтичка елита и вође су се током историје продавали сваком ко је на Балкану могао да понуди више. Међутим, та Велика Албанија обухвата део Грчке, Македоније, Црне Горе, Отцепљењем Косова, то се питање радикализује.

А шта Европа хоће?

 Дабоме, из другог угла, питање је шта Европа хоће, да ли хоће да уведе тај простор у своја недра. Албанија то хоће, али питање је колико ће она успети да пацификује остале делове са алабанским становништвом.

Шта може Србија да учини?

Несумњиво је да се данас могу потрошити велике енергије, али узалудно. Сматрам легитимним да Србија свим легалним средствима брани свој суверенитет, али и кад постанемо део суверене Европе, Косово неће желети да буде део те приче, оно ће за неколико година прићи Албанији, и с њом се интегрисати у оквиру Европе.Другим речима, националне енергије треба окренути ка другим просторима на Балкану и дефинитивно учинити да српски народ који је у 20. век ушао као полицентрични народ макар до средине 21, века то престане да буде, да не буде издељен по по писмима, дијалектима, језицима…

Је ли то могуће у оквиру ширих европских интеграција?

Једино у оквиру културних веза са матицом, а потом заједно са Европом, можемо то остварити, и упоредо са националним идентитетом почети да градимо европски, на коме данас ради и цела Европа.

Постоји страх да ћемо освојивши европски идентитет, изгубити свој?

На жалост, то је опет једна од лажних дилема. Ми у себи носимо много идентитета. Један од њих је национални. Али, припадати кругу европских народа, као што српски народ несумњиво припада, подразумева да се све вредности које европска друштва носе, напросто прихватају. Када су Срби градили Југославију, та идеја је у себи баштинила све време вредности европских револуција и европских идеја 18. и 19. века.

Та либерална идеја, која је имала у себи нешто интегративно, не може се рециклирати у видовима у којима је постојала, али је се показала, као и свака идеја, попут феникса.

Елите које су овде постојале, пак, често су се сударале са простором и друштвом, и често су модерне идеје ту изобличаване до мере кад их је тешко препознати.

Ми бисмо волели да будемо модерно друштво, али нас је заобишла велика просветна револуција 20, века , која је, рецимо, била знатно бржа чак и у Румунији и Бугрској. И данас, четвртина популације не чита, дакле, не мења нити усавршава себе, само 3 или 5 посто становника користи нове технологије. Добар део наше елите је неспособан за време које је дошло.

Један од кључних ресурса је знање, али је питање колико ће нека трапава реформа учинити да и оно пресахне. Богати народи могу да праве елиту на Оксфорду, Кембриџу, Сорбони,Ломоносову, а да поштују Болоњу на маргиналним факултетима, али ако не направимо озбиљне школе за елиту, имаћемо упросечене генерације медиокритета са болоњском дипломом, али неспособне за виши вид креативности.