Човек који се родио с крилима

Баш као што је доносио одлуке које други нису смели, тако је Стеван Попов одлучио да оде на неки други свет. Легендарни пилот се прекјуче, у предвечерје, убио пиштољем у свом стану у Новом Саду. Његове колеге пилоти и људи којима је спавао животе поштују његову последњу одлуку. Сећа га се око 40.000 људи које је „боингом 707” спасио из ратом окованог Сарајева. Памтиће га фудбалери Југославије које је извукао из Стокхолма. Његовом заслугом, допремљен је кисеоник за бебе у Бањалуци…

„Он је одлучивао када други нису смели”, тако је гласио наслов последњег интервјуа који је баш на Ускрс дао за наш недељни додатак „Магазин”. Дошао је из Новог Сада у „Политикину” редакцију ведар и насмејан, оран да ми без устезања прича о свом животном путу. Похвалио се како бије битку за аеродром у Ченеју, са кога је отпочео своју каријеру, додуше неславно:

„Имао сам 15 година, неопрезно сам ударио точком јаче о земљу и разбио једрилицу. Мени није било ништа, али наставник ми је рекао: ’Никада авијатичар бити нећеш.’”

Непоколебљив у одлуци да постане пилот, Стеван је у Вршцу завршио курс за моторне авионе. Био је међу најбољима и као награда је уследио одлазак у школу резервних официра у Задру. Летео је једно време у пољопривредној авијацији, а онда је почело снимање филма „Сутјеска”. Он је летео у једном од „немачких авиона”. Испричао је како је Тито, посматрајући лет „непријатељске” ескадриле, констатовао: „Да су Швабе овако летеле 1943. године, не бисмо се извукли.”

Као пилот ЈАТ-а летео је на „каравели”, а на интерконтиненталним летовима је управљао „боингом 707”. Тада се родила љубав према том моћном авиону са четири мотора. После неколико година постао је капетан, осамдесетих директор летачке оперативе ЈАТ-а. Имао је привилегију да лети чак и у војсци када затреба. Тако је и дошао у ситуацију да управља карго авионом Б-707, познатом као „кикаш”, који је ЈНА запленила на загребачком аеродрому због илегалног допремања оружја хрватским „зенгама”.

Тим авионом је 1991. почео пресељавање људи, опреме и наоружања са војног аеродрома у Пули и Задру у Батајницу.

Када је у Сарајеву букнуо рат, стали су аутобуси и возови. Само је аеродром радио. И тако је почела једномесечна операција спасавања. Стеван Попов је постао симбол наде и спаса за хиљаде људи који су успели да дођу до аеродрома. Авион којим је пилотирао могао је да прими до 600 путника. Било је дана када је полетао и слетао пет-шест пута дневно.

Планирао је да направи аеродром у Ченеју (Фото Лична архива)

Говорио ми је: „У једном дану смо чак 16 пута летели од Београда до Сарајева и назад. Како да оставите тај свет коме сте једина нада.”

Једном приликом је гледао како се маса тиска у авион док су са стране стајали дечак и девојчица. Она је држала кесу у рукама. Питао их је куда су пошли: „Ми смо хтели да уђемо у авион и да идемо у Стару Пазову код родбине. Мама је умрла, тата је у војсци.” Узео их је, њу за руку, њега под руку, и увео у авион, признајући да је био груб према својој посади јер више није било места у авиону. Децу је сместио у пилотску кабину.

Било је и горих ситуација. Летело се у мраку. „Зелене беретке” тукле су аеродром. Сва стакла на аеродромској згради била су разбијена.

„При самом полетању, пошто није било осветљења, пошаљем једног војника на писту да упали батеријску лампу да видим где јој је крај, а чим полетим, оријентишем се по обрисима брда.”

Његов авио је био погођен у реп, али га то није спречило да се због дечака Бојана врати по мраку у Сарајево. О том догађају ми је причао као да се десио тек пре неки сат:

„Слетимо у Батајници, а оно рупе у репу. Излазе људи, међу њима и једна жена која плаче. Вришти: ’Бојане! Где ми је дете? Бојане!’”

Попов се није премишљао, схвативши да је дете остало у Сарајеву. Само је рекао: „Идемо назад.”

Није ни слутио да га чека поново пуна зграда људи. Нашао је Бојана како се игра са још четири дечака. Сместио их је све у своју кабину.

Заћутао је за моменат, тешко му је било да прича иако се то десило пре две деценије. Зашто?

„Како да ти кажем: и сад ми се плаче када се тога сетим. Бојанова мајка трчи преко платформе. Изађемо напоље обојица, а она клекла и грли сина, стеже га, па удара. Са пет година није му јасно шта је мами и гледа у мене. Стегло ми се грло.”

И велики људи плачу. Плакао је и Стеван Попов. Када је стигао кући, сетио се да ништа није питао Бојанову мајку. Ни како се зову, ни где ће да спавају. Поново их је видео 2004. године.

Легендарни пилот Јат-а испричао нам је и незаборавну авантуру када је у последњем тренутку, пре 23 године, извукао фудбалску репрезентацију Југославије из Шведске, у којој је требало да почне Европско првенство у фудбалу. Били су заробљени због увођења санкција нашој земљи. На шведском аеродрому га је први видео Синиша Михајловић и узвикнуо: „Људи, дошао је Стева по нас!”

Сав устрептао у причи, објаснио ми је како их је аеродромска служба сатима завлачила:

„Чекали су да истекне рок да могу да кажу: готово је, санкције су, нисте полетели на време. Авион би онда морао да остане.” Био је искусни пилот свестан свега. Зато је на своју руку најавио полазак и одлепио се од писте петнаест минута пре могућности да шведске власти заплене авион.

Попов је носио бројаницу. Био је атеиста, иако му је патријарх Павле рекао да је божији човек. И покојни патријарх био је његов путник. Нежан, тих, насмејао се када му рекао: „Ваша светости, сада сте 10.000 метара ближи Богу.”

Попов изводи почетни ударац поред Драгана Стојковића Пиксија (Фото Лична архива)

Пре 16 година, Стеван Попов је победио рак бубрега. Давали су му још неколико месеци живота, али је Стева био јачи.

У ЈАТ-у је добио отказ после 5. октобра 2.000. Признао је да га је то теже погодило него болест.

Стеван је иза себе оставио четворо деце: Стеву, Иву и Весну из првог брака и Јелену из другог.

Живео је између Новог Сада и Катара, где његова супруга Снежана тренира тамошњу јуниорску кошаркашку репрезентацију.

Сав усхићен рекао ми је да се управо спрема на пут. Није желео да се пресели у Катар.

„Овде ме нешто веже. Почео сам да правим аеродром на Ченеју! Направићу га. Мали, комерцијални – нема одустајања”, биле су последње речи Попова за „Магазин”.

Славни пилот је ипак одустао.

----------------------------------------------------------------------

И Момо Капор је писао о Попову

О Попову је у својој књизи писао и Момо Капор, његово дело је овековечено и у енциклопедији града Новог Сада. До сада је о њему писано у шест књига. Државна признања није добио, али је рекао да за тим не жали. Више му је значило када га обични људи зауставе на улици и поздраве.