Приче у покрету

Ове сезоне Позориште на Теразијама наставило је да развија свој репертоарски концепт у коме су, паралелно са комедијом и мјузиклом, присутне и представе савременог плесног израза. После врло успешне „Ла Капинере”, сада смо на сцени овог позоришта имали прилике да видимо две нове плесне продукције – „Ова игра дуго траје”, у извођењу Перпетуум играчке компаније, и представу „Земља”, америчког кореографа Џоа Алегада.

Трупа „Перпетуум”, познатија по претходном имену „Мадленијум”, под вођством Светлане Ђуровић, кореографа, приредила је занимљиво изненађење. С обзиром на то да је реч о трупи и кореографу без формалног играчког образовања (плес је учила код Дубравке Малетић, а потом основала сопствени плесни центар), представа „Ова игра дуго траје” врло је коректно, и до сада најзрелије остварење овог кореографа, инспирисано поезијом Васка Попе. Напредак је видан у овладавању новим плесним техникама, и у њеном, и у раду њених играча. Кореографске деонице су осавремењене, покрети чистији, а сценска решења сведена: празна сцена, црни једноставни костими играча и огромни бели јастуци који играчима служе да са њима (или на њима) креирају сценску игру. У представи ипак има и делова празног хода, репетиција, као и генерално гледано нејасних и превише апстрактних момената, у широком тумачењу теме којом се ауторка бави – а то су међуљудски односи и питање моћи развијано кроз однос две особе или однос групе и појединца. Али у целини ова представа је компактна са неколико занимљиво осмишљених плесних деоница. Посебан квалитет донела јој је интерпретација врло убедљиве играчице Сање Јањин.

Остварење „Земља”, Џоа Алегада, није нажалост донело очекивани квалитет. Овај превасходно одличан плесни педагог, који је ослањајући се на технику Хозеа Лимона развио свој особени стил игре, није ни близу сличну инвентивност показао у свом кореографском раду. У сваком сегменту његов рад се граничи са аматеризмом – почевши од фабуле, једноставне приче о планети Земљи коју људи бескрупулозно уништавају. Јер, Алегадо овој теми приступа врло наивно, градећи причу неубедљиво и невешто, највише у сценама пантомиме које на приземан и поједностављен начин илуструју набуситог мужа који шиканира своју супругу домаћицу или исто тако арогантног и суровог бизнисмена који малтретира и понижава своје запослене. Као контраст овим сценама кореограф развија лик планете Земље оличен у једној играчици која суптилним, сливеним покретима дочарава своју патњу и пропадање. У играчком смислу, осим недостатка оригиналних кореографских решења, јавља се и проблем несавладаног плесног стила – напросто зато што играчи Позоришта на Теразијама, са класичним балетским тренингом и превасходно играњем у мјузиклима, нису припремљени за ову врсту плесног ангажмана. Потребно је време и додатни тренинзи да би се овладало овим начином игре.

Код Алегада је, ако се изузму недостаци, присутан и један посебан квалитет у креирању плесног израза а то је спиритуалност и суптилност коју је изузетно добро приказала Даница Араповић у улози Земље. Ова играчица, која је осим у Позоришту на Теразијама присутна и на авангардној плесној сцени, досегла је потпуну играчку и уметничку зрелост, па је њена одлична интерпретација учинила да Алегадова представа буде колико-толико гледљива.

Врло је значајна иницијатива управе Позоришта на Теразијама да креира нову плесну сцену и омогући свом балетском ансамблу рад са кореографима који гостују, само се том концепту мора приступити студиозније – омогућити играчима свакодневни рад са педагозима савремене игре и на тај начин отворити њима, а и публици, простор за нове, квалитетне и узбудљиве играчке пројекте.