Priče u pokretu

Ove sezone Pozorište na Terazijama nastavilo je da razvija svoj repertoarski koncept u kome su, paralelno sa komedijom i mjuziklom, prisutne i predstave savremenog plesnog izraza. Posle vrlo uspešne „La Kapinere”, sada smo na sceni ovog pozorišta imali prilike da vidimo dve nove plesne produkcije – „Ova igra dugo traje”, u izvođenju Perpetuum igračke kompanije, i predstavu „Zemlja”, američkog koreografa Džoa Alegada.

Trupa „Perpetuum”, poznatija po prethodnom imenu „Madlenijum”, pod vođstvom Svetlane Đurović, koreografa, priredila je zanimljivo iznenađenje. S obzirom na to da je reč o trupi i koreografu bez formalnog igračkog obrazovanja (ples je učila kod Dubravke Maletić, a potom osnovala sopstveni plesni centar), predstava „Ova igra dugo traje” vrlo je korektno, i do sada najzrelije ostvarenje ovog koreografa, inspirisano poezijom Vaska Pope. Napredak je vidan u ovladavanju novim plesnim tehnikama, i u njenom, i u radu njenih igrača. Koreografske deonice su osavremenjene, pokreti čistiji, a scenska rešenja svedena: prazna scena, crni jednostavni kostimi igrača i ogromni beli jastuci koji igračima služe da sa njima (ili na njima) kreiraju scensku igru. U predstavi ipak ima i delova praznog hoda, repeticija, kao i generalno gledano nejasnih i previše apstraktnih momenata, u širokom tumačenju teme kojom se autorka bavi – a to su međuljudski odnosi i pitanje moći razvijano kroz odnos dve osobe ili odnos grupe i pojedinca. Ali u celini ova predstava je kompaktna sa nekoliko zanimljivo osmišljenih plesnih deonica. Poseban kvalitet donela joj je interpretacija vrlo ubedljive igračice Sanje Janjin.

Ostvarenje „Zemlja”, Džoa Alegada, nije nažalost donelo očekivani kvalitet. Ovaj prevashodno odličan plesni pedagog, koji je oslanjajući se na tehniku Hozea Limona razvio svoj osobeni stil igre, nije ni blizu sličnu inventivnost pokazao u svom koreografskom radu. U svakom segmentu njegov rad se graniči sa amaterizmom – počevši od fabule, jednostavne priče o planeti Zemlji koju ljudi beskrupulozno uništavaju. Jer, Alegado ovoj temi pristupa vrlo naivno, gradeći priču neubedljivo i nevešto, najviše u scenama pantomime koje na prizeman i pojednostavljen način ilustruju nabusitog muža koji šikanira svoju suprugu domaćicu ili isto tako arogantnog i surovog biznismena koji maltretira i ponižava svoje zaposlene. Kao kontrast ovim scenama koreograf razvija lik planete Zemlje oličen u jednoj igračici koja suptilnim, slivenim pokretima dočarava svoju patnju i propadanje. U igračkom smislu, osim nedostatka originalnih koreografskih rešenja, javlja se i problem nesavladanog plesnog stila – naprosto zato što igrači Pozorišta na Terazijama, sa klasičnim baletskim treningom i prevashodno igranjem u mjuziklima, nisu pripremljeni za ovu vrstu plesnog angažmana. Potrebno je vreme i dodatni treninzi da bi se ovladalo ovim načinom igre.

Kod Alegada je, ako se izuzmu nedostaci, prisutan i jedan poseban kvalitet u kreiranju plesnog izraza a to je spiritualnost i suptilnost koju je izuzetno dobro prikazala Danica Arapović u ulozi Zemlje. Ova igračica, koja je osim u Pozorištu na Terazijama prisutna i na avangardnoj plesnoj sceni, dosegla je potpunu igračku i umetničku zrelost, pa je njena odlična interpretacija učinila da Alegadova predstava bude koliko-toliko gledljiva.

Vrlo je značajna inicijativa uprave Pozorišta na Terazijama da kreira novu plesnu scenu i omogući svom baletskom ansamblu rad sa koreografima koji gostuju, samo se tom konceptu mora pristupiti studioznije – omogućiti igračima svakodnevni rad sa pedagozima savremene igre i na taj način otvoriti njima, a i publici, prostor za nove, kvalitetne i uzbudljive igračke projekte.