Простата тражи мушку пажњу

Лекарски савет да сваки мушкарац после 50. године мора, „мушкој” жлезди, простати, да посвети више пажње, тако што ће бар једном годишње урадити лабораторијски тест ПСА (простата специфичан антиген) и посетити уролога, толико је последњих година понављан у медијима да би требало да су га научили и врапци. Ипак, изгледа да није стигао до сваког мушког ува.

Уролог др Милутин Козомара, начелник одељења Уролошке клинике Клиничког центра Србије у Београду хвали медије да су обавили значајан део посла око информисања наших мушкараца о овом проблему, али и даље је велики број „последњих Мохиканаца”, које је тешко убедити да се јаве лекару на преглед.

– Мушкарци у Србији сада чешће долазе на прегледе, поготову када чују од рођака или комшије да су оперисали рак простате, а да нису имали никакве тегобе. Или дођу до нас кад их на то приморају супруге. Ипак, није мали број оних који стигну касно, кад их више не можемо излечити, него само продужити живот и олакшати бол – каже наш саговорник.

Наводи и недавни случај из своје амбуланте: прегледао је научника, чије су вредности ПСА теста износиле 700! Нормалне вредности овог теста код нас су од нуле до 4 нг/мл ( нанограма по милиметру), док је у свету је та граница померена на 2,5 нг/мл.

– Нема правила. Некада од редовних прегледа беже и најобразованији мушкарци, па и огроман број лекара. Научник није имао велике тегобе: ноћу би због одласка у тоалет устајао једном до два пута, али жена га је натерала да дође до лекара. То је био „вриштећи” карцином простате – прича др Козомара.

Иако данас имамо довољно уролога, ултразвучне апарате у свакој приватној ординацији и дому здравља, а једноставну анализу тумор маркера за простату у свакој лабораторији – број оболелих од рака простате је у сталном порасту и код нас и у свету.

– У Србији је то најчешћи карцином код мушкараца, чак надмашује и карцином плућа у нашој пушачкој нацији. Код овог тумора веома је битна и генетика: ако је неко у фамилији, деда, отац или брат имао рак простате, мушкарци у тој породици морају да буду још обазривији и да се урологу јављају већ од 45 године – каже др Козомара.

Он објашњава да је код овог тумора највећи проблем што споро расте и дуго пролази без симптома.

– То је „нема”, подмукла болест. Некада су тегобе са мокрењем сличне онима које прате доброћудно увећање простате, које некако иде са старошћу. У почетку су то блажи проблеми са мокрењем, које мушкарца и ноћу буде, али се ти проблеми касније погоршавају. Појава крви у мокраћи је већ озбиљан симптом – каже др Козомара.

Кад се јави бол, ситуација је забрињавајућа, наш саговорник каже да је то најчешће већ стадијум болести када су се појавиле метастазе, које се најчешће јављају у кичми или карлици.

– Врло често се догоди да неко буде примљен на ортопедску клинику или реуматолошки институт због болова у кичми, а после испитивања се испостави да је узрок карцином простате – наводи наш саговорник.

Ипак, др Козомара је категоричан да рак простате данас више није фатална дијагноза, каквом је дуго сматран.

– Најважније је, као и код свих карцинома, да се рак простате открије на време, у почетном стадијуму, када до излечења долази у високом проценту – истиче овај уролог.

Он додаје да је за постављање дијагнозе непревазиђен ректални преглед, који се понекад занемарује због тога што данас на сваком ћошку постоји приватна ординација са ултразвуком. Међутим, обичан ултразвук није довољан да се постави тачна дијагноза, већ је потребан апарат са сондом, такозвани трансректални ултразвук. Овај апарат омогућава лекару да одмах узме исечак ткива за биопсију. После тога пацијент обавезно мора да уради лабораторијски тест тумор маркера за простату, такозвани ПСА. Тај налаз треба пацијенту да тумачи уролог и упореди их са прегледом и снимком на ултразвуку.

– Важно је објаснити пацијенту којим методама може да буде лечен и дати му могућност да учествује у одабиру начина лечења. Резултати зрачења рака простате су, рецимо, слични резултатима операције. У одмаклим стадијумима болести, код људи који имају метастазе у кичми и који не могу да се оперишу, даје се хормонска терапија или цитостатици – објашњава овај уролог.

Има пацијената који одмах пристану на операцију, али није мали број ни оних који је одбију.

– Пре неколико дана пацијент ми је рекао да је чуо да би после класичне и радикалне операције морао да носи пелене, да не жели да ризикује и да жели зрачење којим ће то избећи. Као хирург, ја сам за радикалне методе и верујем да је операција боља метода, јер када се нешто извади, тога више нема. Међутим, одлуку о избору лечења препуштамо пацијенту – истиче др Козомара.

Иако више од 20 година изводи ову операцију, искрено признаје да „што је искуснији, све је обазривији, јер и после толико година оперисања буде изненађења у операционој сали”.

– Реч је о захтевној операцији. Хирург може све да уради школски, рутински, али да код пацијената после операције дође до сужења мокраћног канала или да у почетку болесник има проблеме са инконтиненцијом, односно немогућношћу задржавања мокраће. То се догађа и у свету. На нашој клиници почела је да се ради и лапараскопска метода уклањања рака на простати – каже др Козомара.