Успела да „ухвати” Салому

ИНТЕРВЈУ
Велики успех Вердијеве „Аиде”, Народног позоришта из Београда, у режији госта из Аустрије Карела Дргача, недавно изведене у „Сава центру”, и гостовање, са „Саломом”, у италијанским оперским кућама у Равени и Ровигу, повод су за овај разговор са Аном Рупчић, спинто сопраном, тумачем главних улога у наведеним операма. Београдски оперски певачи четири пута ће извести „Салому”, с тим што ће два пута у главној улози наступити Италијанка Хелена Ерера.

Ана Рупчић је нижу музичку школу, одсек за клавир, завршила у свом родном граду – Ужицу, а после се школовала у Београду: у „Мокрањцу” и на Факултету музичке уметности, у класи профeсорке Радмиле Бакочевић, где је и магистрирала. Добитница је свих савезних и републичких првих награда, а у току студија добила је ангажман у Опери Народног позоришта. Досад је остварила низ мањих и већих улога. Издвајамо ове друге: Алдабела („Атила”), Станка („На уранку”), Мизета ( „Боеми”), Сантуца („Кавалерија рустикана”), Елизабета („Дон Карлос”), уз већ помињане Салому и Аиду... У плану има и Тоску, у истоименој Пучинијевој опери.

На питање како се осећа после недавних овација упућених „Аиди”, у препуној дворани „Сава центра”, када је било више од 4.000 људи, Ана Рупчић одговара:

– Фасцинантно, свакако. Било је дивно видети пуну салу „Сава центра”, па још и то да публика седи на степеништу због нашег спектакла. Од овација ми је застао дах. Било је као на некој великој значајној утакмици, просто навијачки, а и публика је била изузетна. Врло сам поносна, али може увек боље, ми певачи најбоље знамо како, а за то су нам потребне још, можда, три-четири представе да се прикажемо у пуном сјају. У „Сава центру” било је одмеравање снага да се опера изнесе „ђачки”, онако како се радило са диригентом. Било како било, тај тренутак један је од најблиставијих у мојој каријери, и мислим да га никад нећу заборавити.

На основу свега што смо чули, утисак је да расте интересовање за оперску сцену у Србији?

– Да! Мислим да је то због тога што смо се потрудили да оперу приближимо публици, да јој буде што разумљивија и ближа. Изводимо је у оригиналу, али увек постоји превод, а трудимо се да сценографија и режија фасцинирају публику, која не долази често у оперу и да она под снажним утиском изиђе из дворане. На пример, у „Аиди” наш главни лик Радамес излази на позорницу на правом коњу – и то је део нашег сценског ефекта. Имате утисак да се стварно са освајачког похода враћа један херој…

Ускоро ћете се, као Салома, представити и пред италијанском публиком...?

– Зна се да је Италија колевка опере. Можете мислити каква је то привилегија отићи са националним театром у постојбину опере и певати тако захтевну улогу. Диригент је Јоханес Хорнајт, са њим сам радила улогу на немачком. Верујем да ћемо бити посластица за пробирљиву италијанску публику, да ћемо оставити добар утисак и већ за следећу сезону отворити врата за неке друге представе и успехе.

Шта очекујете, с обзиром на то да је ваша Салома хировитија, бахатија, по речима критичара, немилосрднија од других?

– Испоставило се да ми је Салома блиска и да прати мој темперамент у потпуности. Знате, не можете да покажете оно што немате у себи. Ја само следим свој инстинкт и вероватно да је моја анализа Саломе допринела томе да сам успела да је „ухватим”. Можда је то тајна, јер Салома је јако слојевита: на почетку је једна хировита девојчица, а на крају је потпуно другачија.

Где је место наше оперске сцене – и овде и ван њених граница?

– Волела бих да кажем да је нешто више од оног што јесте, а својим делом се, ето, и ја трудим да се нашој опери врати сјај који је некад имала. Искрено се надам да смо на добром путу. Значајна су и двосмерна гостовања. Ми у свет, а други код нас – из света. Веома је важно да се упоредимо и, да тако кажем, такмичимо са другима.