Uspela da „uhvati” Salomu

INTERVJU
Veliki uspeh Verdijeve „Aide”, Narodnog pozorišta iz Beograda, u režiji gosta iz Austrije Karela Drgača, nedavno izvedene u „Sava centru”, i gostovanje, sa „Salomom”, u italijanskim operskim kućama u Raveni i Rovigu, povod su za ovaj razgovor sa Anom Rupčić, spinto sopranom, tumačem glavnih uloga u navedenim operama. Beogradski operski pevači četiri puta će izvesti „Salomu”, s tim što će dva puta u glavnoj ulozi nastupiti Italijanka Helena Erera.

Ana Rupčić je nižu muzičku školu, odsek za klavir, završila u svom rodnom gradu – Užicu, a posle se školovala u Beogradu: u „Mokranjcu” i na Fakultetu muzičke umetnosti, u klasi profesorke Radmile Bakočević, gde je i magistrirala. Dobitnica je svih saveznih i republičkih prvih nagrada, a u toku studija dobila je angažman u Operi Narodnog pozorišta. Dosad je ostvarila niz manjih i većih uloga. Izdvajamo ove druge: Aldabela („Atila”), Stanka („Na uranku”), Mizeta ( „Boemi”), Santuca („Kavalerija rustikana”), Elizabeta („Don Karlos”), uz već pominjane Salomu i Aidu... U planu ima i Tosku, u istoimenoj Pučinijevoj operi.

Na pitanje kako se oseća posle nedavnih ovacija upućenih „Aidi”, u prepunoj dvorani „Sava centra”, kada je bilo više od 4.000 ljudi, Ana Rupčić odgovara:

– Fascinantno, svakako. Bilo je divno videti punu salu „Sava centra”, pa još i to da publika sedi na stepeništu zbog našeg spektakla. Od ovacija mi je zastao dah. Bilo je kao na nekoj velikoj značajnoj utakmici, prosto navijački, a i publika je bila izuzetna. Vrlo sam ponosna, ali može uvek bolje, mi pevači najbolje znamo kako, a za to su nam potrebne još, možda, tri-četiri predstave da se prikažemo u punom sjaju. U „Sava centru” bilo je odmeravanje snaga da se opera iznese „đački”, onako kako se radilo sa dirigentom. Bilo kako bilo, taj trenutak jedan je od najblistavijih u mojoj karijeri, i mislim da ga nikad neću zaboraviti.

Na osnovu svega što smo čuli, utisak je da raste interesovanje za opersku scenu u Srbiji?

– Da! Mislim da je to zbog toga što smo se potrudili da operu približimo publici, da joj bude što razumljivija i bliža. Izvodimo je u originalu, ali uvek postoji prevod, a trudimo se da scenografija i režija fasciniraju publiku, koja ne dolazi često u operu i da ona pod snažnim utiskom iziđe iz dvorane. Na primer, u „Aidi” naš glavni lik Radames izlazi na pozornicu na pravom konju – i to je deo našeg scenskog efekta. Imate utisak da se stvarno sa osvajačkog pohoda vraća jedan heroj…

Uskoro ćete se, kao Saloma, predstaviti i pred italijanskom publikom...?

– Zna se da je Italija kolevka opere. Možete misliti kakva je to privilegija otići sa nacionalnim teatrom u postojbinu opere i pevati tako zahtevnu ulogu. Dirigent je Johanes Hornajt, sa njim sam radila ulogu na nemačkom. Verujem da ćemo biti poslastica za probirljivu italijansku publiku, da ćemo ostaviti dobar utisak i već za sledeću sezonu otvoriti vrata za neke druge predstave i uspehe.

Šta očekujete, s obzirom na to da je vaša Saloma hirovitija, bahatija, po rečima kritičara, nemilosrdnija od drugih?

– Ispostavilo se da mi je Saloma bliska i da prati moj temperament u potpunosti. Znate, ne možete da pokažete ono što nemate u sebi. Ja samo sledim svoj instinkt i verovatno da je moja analiza Salome doprinela tome da sam uspela da je „uhvatim”. Možda je to tajna, jer Saloma je jako slojevita: na početku je jedna hirovita devojčica, a na kraju je potpuno drugačija.

Gde je mesto naše operske scene – i ovde i van njenih granica?

– Volela bih da kažem da je nešto više od onog što jeste, a svojim delom se, eto, i ja trudim da se našoj operi vrati sjaj koji je nekad imala. Iskreno se nadam da smo na dobrom putu. Značajna su i dvosmerna gostovanja. Mi u svet, a drugi kod nas – iz sveta. Veoma je važno da se uporedimo i, da tako kažem, takmičimo sa drugima.