Истраживачки и издавачки подухват

Спор поводом књиге професора Слободана Жуњића ,,Историја српске филозофије”, о чему је ,,Политика” писала, као да показује да тек књиге, као трајна сведочанства једног времена, успешно пале фитиљ и разбуктају енергије, а спорови унутар академске заједнице надрасту њене оквире и запљусну јавност, готово као цунами.

Пред нама је књига која у себи носи сличан набој: ,,Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије”, археолога др Ђорђа Јанковића, професора Академије за уметност и конзервацију Српске православне цркве. Његови радови су дизали температуру међу археолозима и у круговима историчара и док је био шеф Катедре за средњовековну археологију на Филозофском факултету у Београду. До те мере да 2008. није прошао реизбор за доцента, о чему је својевремено писала ,,Политика”.

Бројне Јанковићеве колеге тврдиле су тада да свему ,,није кумовала струка, него политика”, а представници друге струје мишљења наводили су да случај нема везе с политиком, него са струком, пошто он ,,на основу малог броја чињеница доноси велике закључке”, те да ,,његове тезе немају утемељење у археолошким налазима нити у историјским изворима”.

Књига професора Јанковића, објављена ових дана у издању ,,Хришћанске мисли”, свакако се може читати и као одговор на наведене приговоре, али у њој изнети резултати истраживања, такође и амбиција с којом је писана, далеко надилазе оквире дневнополемичког супротстављања.

Јанковићев истраживачки подухват је много дубљи и сеже у тешко прозирну измаглицу древних времена, о којим се најмање зна, а које аутор сагледава из угла теорије о подунавском пореклу Словена и Срба, односно њиховој аутохтоности на Балкану и пре Велике сеобе у 7. столећу.

Предања, Стари и Нови завет, јеванђеља и археолошки трагови материјалне културе на Балкану, у Европи и Евроазији, аналитичко укрштање порука, значења симбола и чињеница садржаних у тим изворима учинили су да Јанковић понуди више него изазовну монографију не само стручно заинтересованој, него и најширој јавности.

Уз упозорење да је ,,утврђивање истине археолошким методима мукотрпно путовање, јер га спотичу и политичке и научне власти”, Јанковић је запарао у ткиво дубоке прошлости, поричући и теорије о паганству древних Словена, за шта нема, како тврди, археолошких доказа. Управо супротно, аргументује тезу да су древни Срби и Словени имали помесну, народносну цркву, као заједницу језика, а онда прихватили хришћанство. У језику су сачувана и предања о три божанства, односно Светој Тројици, о чему је и у историји Српске православне цркве ,,најмање написано, а оно што је написано заснива се на заблуди о досељавању свих Срба у 7. столећу”.

Ђорђе Јанковић (Фото Д. Јевремовић)

Зато Јанковић доказује да се ,,данас поуздано преци Срба... археолошки могу пратити у преисторији од Цетинске културе динарског подручја, из које су настали такозвани Илири у ужем смислу”, а која је култура образована између 2000. и 1500. године пре Христа.

Отварајући пред читаоцем мапе Балкана, Европе и Евроазије, у њиховим сложеним историјским и културним слојевима, у њиховим претакањима, додирима и прожимањима, аутор је посебну пажњу посветио доказивању тезе о бивању апостола Павла међу ,,Илирима”, то ће рећи Србима. И данас живо предање сведочи да је међу њима почетком 60-их година после Христа ширио јеванђеље на острву Мљет, у Далмацији и Херцеговини, а онда уз реку Саву,  од Сиска, преко Сирмијума (Сремска Митровица), Сингидунума (Београд), Живодара, ишао до Наиса (Ниша), па до Звечана, Царичиног града и Скупија (Скопља).

Овом књигом, Јанковић је ,,приказао српски народ кроз саграђене, рушене и обнављане цркве, са Црквом коју је створио и у којој живи на свом укупном простору”, користећи писане изворе и предања ,,као помоћну грађу”, а закључке је доносио ,,на основу археолошких, опипљивих остатака из прошлости, не само о материјалној култури, већ и о духовној”.

Пишући ову књигу, аутор је нашао ослонац у начелу да ,,треба истраживати без страха и страсти”, али је штиво на моменте натопио и изразито повишеним, заоштреним полемичким тоном. Утолико нам је било лакше да изнесемо ону претпоставку с почетка текста – реч је о књизи која ће у академској заједници изазвати буру, пошто је потписује један од њених несумњиво заслужних и угледних припадника. Истовремено, члан академске заједнице који се снажно, одлучно супротставља окошталим мишљењима у српској археологији и историографији, уз доказивање да су та мишљења кроз историју често наметана различитим империјалним, освајачким политикама. 

Богато илустрована књига

Књига ,,Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије”, штампана је у великом формату, на 368 страница, којима следује 32 странице табли у боји и 16 страница карата у боји (укупно 420 страница). Текст је илустрован са 98 слика, на којима је често приказано и више од 20 цртежа или фотографија археолошких налаза с низа локалитета које су насељавали Срби и Словени.