Српска леди Магбет

Другарица Мира Марковић и те како има шта да каже о томе како се у њено време владало Србијом. У интервјуу за НИН, уместо одговора – она поставља питање: „Зашто бих ја убила Ћурувију?”

Заштићена у Москви као Едвард Сноуден, Марковићева може лагодно да се подсмева правди, јер је хероина бизарности из деведесетих „недоступна органима”. Али ипак, њено питање је логично, јер је амбијент у коме је владала, производ ужасног апсурда и све што се догађало онда, можда чак и њој сада изгледа невероватно.

Уосталом, и данас су многи њени епигони арбитри у јавном животу, они који су писали панегирике тривијалном стваралаштву „прве другарице”, и те како су се снашли. Време Мире Марковић није прошло, њен најбољи кадет догурао је до министра рада, она живи у носталгији њених кадровских производа који су успешни овде и данас, и којима време и промене нису могли ништа. Наравно, под условом да се овде било шта променило.

Изгледа да ће суђење за убиство Славка Ћурувије бити посвећено само убицама. Није могуће да је Служба тек тако, од своје воље одлучила да на Ускрс 1999. изврши бруталну ликвидацију у строгом центру Београда. Пре тога, савест ескадрона смрти и јавни амбијент припремљени су медијски. Тада је била владајућа ригорозна подела на родољубе и стране плаћенике, а другарица Марковић беше кључни критеријум и суд за такве, често пресудне оцене.

Пред пад режима, она је оптужила готово половину грађана Србије да су издали своју земљу, а пре свега свој владајући пар „за шаку долара”.

Данас је тешко и набројати шта су све ескадрони смрти учинили деведесетих. Колико људи је убила Служба, а колико њени намештеници, убилачки шљам из подземља. Неки од убица, током година, уздигли су се изнад свог ужасног заната, постали угледни грађани, страх и трепет, суд и закон, док и њих ђаво није узео под своје. Има и оних који су очистили своје биографије и данас суверено ходају градом. Један полицајац високог ранга рекао је да овога часа у главном граду у свом минулом раду ужива неколико десетина убица. Врхунац њихове каријере је прошао, можда за коју годину очекујемо и романсиране биографије, које ће на њихов рачун саставити плаћени писци.

Из неких изјава окривљених пред судским већем, испада да се сви чуде и нико не зна зашто је убијен Славко Ћурувија. Шеф ондашње тајне службе Радомир Марковић поставља питање слично ономе које jе свима поставила Мира Марковић. Зашто би држава убила новинара, било је толико њих који су били непослушни, шиштали на свеце, ризично писали и говорили, исмевали брачни пар, па су, хвала богу, ипак некако преживели.

Неко је рекао како је Ћурувија био под присмотром због „ставова о Косову”, и да је било више таквих. Али, то није довољно за убиство. А онда и безвезна, приглупа полицијска конструкција, недостојна чак и џепарошке логике: да је власник „Дневног телеграфа” многима био дужан, па ето...

Онај, за кога се мисли да је испалио хице у Светогорској, није доступан. Нико не зна где је, мада је на Ускрс 99. и он припадао држави и као резервиста мобилисан да обави посао од посебне важности. И он је то урадио, као службеник и родољуб.

Ипак, породица и њени заступници нису задовољни сазнањем да су Славкове убице ту негде, пред судијама, и да ће правда бити задовољена. Они знају да је то био подивљали део државе, али изгледа да су Славка убили људи припитомљени на најважнијем месту.

Па је у складу с тим прозвана и Мира Марковић, која већ годинама слови за леву верзију српске Леди Магбет, жене која, како стоје ствари, није имала милости према својим противницима. У том пакету мрачних сумњи и тајни двора, неизбежни су отмица, мучење страхом и ликвидација Ивана Стамболића. Кога је, такође, убила држава, тачније њени делегирани органи задужени за безбедност грађана.

Ни после 15 година од „демократских промена”, нема спокоја за породице жртава режима који је пао 5. октобра. Да би се касније ипак уздигао користећи серијске поразе октобарских победника, њихову немоћ, стерилност, алавост и бахатост. Данас имамо коалицију свих са свима, чудесну ренесансу политичких мртваца из 2000. године. Депресију, сиромаштво, неписмене министре, незапосленост и само снажну, углавном узалудну маркетиншку наду.

Правог преображаја, наравно, нема нити га може бити уз основану сумњу да су владари по својој дискретној вољи у скорој прошлости убијали виђеније грађане, како ови не би ометали тај оперетски деспотизам. Било би добро да епилог суђења убицама Ћурувије буде и јасан одговор: ко је то наредио? Ко је наредио убиство Ивана Стамболића? Па нека се Мира Марковић, како то годинама тражи Милутин Мркоњић, врати у Србију. Бар да нам каже како је све било. Она је овде оптужена само за утицај при додељивању стана некаквој дадиљи. Да се не лажемо, због дадиље се не бежи у Русију.