НЕВИНОСТ БЕЗ ЗАШТИТЕ

Колонијални ратови су противни добром укусу. Милосрдна бомбардовања „дивљака” некада су вршена у име цивилизације. У пролеће 1999. ми смо бомбардовани у име хуманости. Јер нисмо прихватили улогу „сиромашних дивљака” на периферији Европе. Којима је касније поклоњено мало самилости на патерналистички начин.

Девет година после, Србија је ставом у вези са Косметом одузела европској елити објекат сопствене арогантне супериорности дајући пример достојанства које противречи фриволном слуганству.

Србији се, дакле, одузима део њене територије. Космет ће прогласити независност, ЕУ ће ту независност признати, а ми као да смо изненађени зашто то Европа чини. Као да не познајемо довољно историју те Европе, која је током те историје такође стајала иза освајања, пљачкања, истребљивања и инквизиције. И сада када се то догађа са прекрајањем граница Србије на почетку 21. века, зашто не рећи да је та Европа од 1918. до 1945. године, заправо, била болесна. Да ли је опет болесна? Или смо сведоци нових срамних страница европске историје? Јер старе странице те срамне историје постоје!

Завиримо у Европу између два светска рата. Рецимо, Пољска Јoзефа Пилсудског је 1934. потписала споразум о ненападању са Немачком Адолфа Хитлера, дакле пет година пре пакта Молотов–Рибентроп, и када је Немачка отела део Чехословачке 1938. године, Пољска се послужила делом територије чешке жртве, индустријском Тјешинском облашћу. Пилсудски је од Аустрије отео целу Галицију, од Немаца Шлеску и све то после Версајског уговора. Зна се да је СССР 1940. године анектирао део Румуније, али је исте године Мађарска освојила део Трансилваније, а Бугарска Добруџу. Француска која најављује да ће међу првима признати независност Космета стидљиво „прескаче” четири године расистичког Петеновог режима, када је она фактички била савезница Хитлера, уз мало надувани отпор генерала Де Гола.

Од 1933. до 1939. многе земље Европе биле су под влашћу отворено фашистичких, полуфашистичких или, пак, ауторитарних режима који су постепено еволуирали у фашизам. Европа је била насељена диктаторима: Мусолини у Италији, Салазар у Португалији, Франко у Шпанији, Петен у Француској, Хитлер у Немачкој, Пилсудски у Пољској, Карл Улманис у Летонији, Корнелијус Кордеану и касније маршал Антонеску у Румунији, адмирал Хорти у Мађарској, монсењор Тисо у Словачкој... То су неке чињенице из европске историје, које тихо ишчезавају из речника или књига. На Западу је данас ревидирана историја постала доминантан и једини историјски мит. Циљ овог ревизионизма јесте да се сакрије истина која је веома непријатна за Европу. А она гласи да је хитлеризам био крајње тешка форма болести и да је Европа као метропола наше цивилизације била тешко болесна од фашизма од 1918. до 1945. године.

Но, шта се догађа после 1945. године? У СССР-у обављен је тежак и мучан процес признавања злочина стаљинизма, док је у западној Европи и у државама некадашњег Варшавског пакта здушно подржаван ревизионистички мит о „невиности” европских земаља које су биле жртве двојице монструма: Хитлера и Стаљина. Канонизација тог штетног и лажног мита тече до данас. Европски ревизионисти тихо су почистили прљавштине из европске историје. Европске државе никада нису биле невине „девојчице из хора” и нису имале ништа против да, ако могу, узму део туђе територије. Иза насмејаних маски „невиних жртава”, нација источне и централне Европе крију се, заправо, оштри, крупни очњаци, огромни апетити и нимало невино понашање. Србија управо поводом Космета има прилику да на делу види демократију данашње Европе. Као „невиност без заштите”! Ако уопште и жели да то види?

Европа из Хелсинкија пукла је на шаву који се зове Космет. Ушли смо у опасну фазу политичке, па и војне, мутације чије ће се последице осетити и далеко ван граница Европе. Не вреди јадиковати, већ знати како надгледати тај прелазни период. Управљати тим прелазним периодом већ је тежа ствар. Ово је сигурно почетак нове фазе српске историје и не би било добро да историји препустимо да буде маштовита уместо нас. Дани пред нама биће најбољи тест оклевања, пасивности и недостатка маште наших одговорних политичара. Или ће они тај тест успешно положити?

Како у овим околностима не изразити жаљење што се Србија протеклих година практично унилатерално разоружала и тако себе лишила једног адута који јој је био потребан да би имала какву-такву тежину у разговорима о Космету. Јер, никада у светској историји разоружање није било предуслов побољшању политичких односа, већ обрнуто, разоружање је било резултанта побољшања таквих односа. То је напросто поука из европске историје од 1945. до данас.

Можда је, дакле, дошло време да се коначно опаметимо и опоравимо! Више нема богова да нам помогну. Више не вреди оно на стадионима: „помози Боже”! Скоро да смо сами! Губитак божанстава доводи нас у средиште позорнице: да изградимо сопствени морал, сопствену заједницу, да правимо сопствене изборе, да сами доносимо одлуке. Јер, богови могу да дођу и оду. Србија, уз мало среће, вечно мора напред.