Богати се бране из фотеље

Врховни суд Србије прошле недеље је одлучио да уз баснословну суму, положену као јемство, из притвора пусти адвоката Немању Јоловића и бизнисмена Милинка Брашњовића, које оптужница терети да су били водећи чланови „стечајне мафије”. Њихове породице положиле су у судски депозит по 100.000 евра, с тим што је за Јоловића преузета и хипотека над станом вредним 10 милиона динара.

То је најсвежији случај да је суд прихватио да дозволи одбрану са слободе онима који то могу да плате.

Као гаранцију да слободу неће искористити да побегну, оптужени поред новца суду предају и свој пасош. Прихватају и обавезу да се редовно јављају најближој полицијској станици и да не напуштају место у којем живе.

– Јемство се може дати полагањем готовог новца, хартија од вредности, драгоцености или других покретних ствари које се лако могу уновчити и чувати, или стављањем хипотеке на непокретности. Ако окривљени побегне, доноси се решење да положена вредност припадне правосудном буџету – објашњава за „Политику” Ивана Рамић, портпарол Окружног суда у Београду.

Јемство се, према закону, не може дати у случајевима када је притвор обавезан, односно, када постоји основана сумња да је осумњичени починио кривично дело за које се може изрећи казна затвора од 40 година или када је оптуженом првостепеном пресудом изречена казна затвора од пет или више година.

– Суд никада не захтева јемство. Иницијатива не потиче од државног органа већ од окривљеног или неких трећих лица. Јемство може да пружи сам окривљени или неко други то може да учини за њега. Минимални и максимални износ јемства није одређен законом, али су дата мерила која ће се узети у обзир код одређивања износа јемства. То су тежина кривичног дела, личне и породичне прилике окривљеног и имовно стање – каже Ивана Рамић.

У судској пракси је било случајева да је суд прихватао јемство од 1.000, 2.000 или 5.000 евра, како би дозволио одбрану са слободе некој особи оптуженој за разбојништва. Много су познатији примери у случајевима организованог криминала, где суд некад одбија да, као залог за слободу, прихвати јемства од више стотина хиљада евра. Тако је недавно одбијена понуда адвоката Бојане Бајрушевић, осумњичене у истрази против такозване „дуванске мафије”. Она је била спремна да са 350.000 евра гарантује да ће се појавити пред судом, уколико буде ван снаге стављена међународна потерница. Суд је у образложењу одлуке навео да онај ко нуди јемство мора бити лично присутан када то ради.

Највећи износ који је у Србији понуђен као јемство предао је Јездимир Васиљевић, власник пирамидалне штедионице „Југоскандик”, оптужен за злоупотребе службеног положаја. Да би му било дозвољено да на суђење долази од куће, а не из притвора, газда Језда је под хипотеку ставио кућу на Дедињу, вредну милион марака. Када се 2004. године није одазвао на четири судска позива да присуствује суђењу, јемство је активирано и кућа му је одузета.

Слободан Милошевић, бивши председник СРЈ, нудио је 2001. године две куће, у Ужичкој и у Толстојевој улици, као гаранцију да неће побећи, док је у Србији био у притвору када је против њега покренута истрага због пљачке савезног буџета. Суд није прихватио његово јемство, сматрајући да је износ који је проневерен у афери познатој као „Кипар” вишеструко већи од понуђене кауције.

Његова супруга Мира Марковић, осумњичена за незаконито решавање стамбеног проблема дадиље њеног унука, јемство је понудила преко посредника за укидање потернице, када је Милошевић умро. Суд је прихватио да за износ од 15.000 евра стави ван снаге међународну потерницу, како би 2006. године дошла мужу на сахрану. Мира Марковић није се појавила на на сахрани, нити пред судом, па је јемство задржано.

Понуда јемства од 100.000 евра одбијена је прошлог јула бизнисмену Секули Пјевчевићу, једном од оптужених у процесу познатом као „стечајна мафија”. Суд је сматрао да тежина кривичног дела за које је Пјевчевић оптужен превазилази износ понуђеног јемства.