Мушкарци лакше добијају награде

Према анализи британско-америчке књижевнице и есејисткиње  Николе Грифит, која је објављена у „Гардијану”, добитници шест главних литерарних награда, у последњих петнаест година, јесу аутори који у центар свог приповедног света смештају мушке ликове. Грифитова је анализирала добитнике америчких и британских награда, а међу њима Пулицерове, Ман Букер, америчких националних књижевних награда, националног америчког књижевног признања критике, као и награде Хуго и Њубери медаље. Анализирајући однос између пола аутора и протагониста у њиховим књигама, закључила је да је, на пример, Ман Букера између 2000. и 2014. добило девет књига аутора о мушким карактерима, затим три дела ауторки о мушким јунацима, а само две књиге жена о женама, и једна ауторка о оба пола.

– Када је реч о књижевним наградама, тешко је избећи закључак да ће их жене теже добити уколико су признања утицајнија или профитабилнија. Значи ли ово да су жене склоније самоцензури или да су критичари одважнији када дела ауторки треба да прогласе застрашеним, безукусним или чак досадним? Ови резултати говоре у прилог томе да се женска перспектива сматра незанимљивом или неважном, сматра Никола Грифит. Она је такође уочила да је деведесетих година 20. века стање било другачије у корист књижевних дела о женама. Међутим, издавачки хоризонт је почео да се мења настанком великих издавачких корпорација, а оскудицом у независном издаваштву и оригиналним ауторским гласовима.

Подручје истраживања Николе Грифит није била Нобелова награда. Међутим, ово признање је од 2004. године добило неколико ауторки: Елфриде Јелинек, Херта Милер, Дорис Лесинг, Алис Манро, жене које су озбиљно ушле у „мушки забран” и од којих су посебно последње две, Лесинг и Манро, на неки начин мотивисале феминистички поглед на свет (иако су га лично можда негирале).

Када је реч о нашој најпрестижнијој литерарној НИН-овој награди, од 2000. године до сада такође убедљиву превласт у односу на књижевнице имају аутори, који кроз перспективе махом мушких ликова дочаравају историју и савременост српске културе. Почев од Горана Петровића, Зорана Ћирића, Младена Маркова, преко Владимира Тасића, Драгана Великића, Мира Вуксановића, Басаре, Владимира Пиштала, до Слободана Тишме, Александра Гаталице, Горана Гоцића и Филипа Давида. Само су два женска имена уочљива међу добитницима НИН-ове награде, у последњих петнаест година: Гроздана Олујић и Гордана Ћирјанић. Слично као и ранију добитницу НИН-ове награде Светлану Велмар Јанковић, и ове наше ауторке карактерише пре „мушки” литерарни замах. Гроздана Олујић наставља традицију породичног романа кроз причу о једној српској грађанској породици, а главни ликови у прози Гордане Ћирјанић махом су мушкарци. Зашто је то тако, да ли су жене само привидно постале моћније, док мушко виђење света осведочено хара светом као јаче, реалније, аналитичније?

Књижевни критичар Васа Павковић у српској савременој књижевности уочава сличан поредак, као у претходној анализи у Гардијану: у високој литератури доминирају мушкарци, што би се могло рећи и за књижевну критику, док су међу читаоцима ипак бројније жене. Разлог за овакву књижевну слику Павковић види у доминантној патријархалној култури нашег друштва, која се споро мења. И даље на десет романа аутора о мушким јунацима долази један роман неке ауторке.

– На тренутак нам се учини да се ситуација мења у корист ауторки, али после неколико година стање се враћа на почетну слику, на доминацију патријархалног принципа. Волео бих да се промене крећу у корист ауторки, да буду бар приближно изједначене са писцима. Међутим, жене су код нас бројније у области бестселер литературе, и оне се углавном обраћају женском делу читалачке публике. У високој литератури, бар у последњих пет година, није се појавило неко упечатљиво женско име које би привукло пажњу – приметио је Васа Павковић.

Овај књижевни критичар међу значајним српским књижевницама ипак уочава оне које на особен начин представљају женску перспективу, а међу њима су Љубица Арсић, у чијем роману „Манго” су три главна лика жене које проговарају о мушко-женским односима. Такође, по његовом мишљењу, Мира Оташевић ауторка је „Геопоетике”, која своје женске ликове, међу којима се налазе и многе стварне уметнице, смешта у историјски, друштвени и уметнички контекст, указујући на креативну страну њихових личности.

– Гордана Ћирјанић пише „мушку” прозу. Међутим после романа „Кућа у Пуерту”, поново је у њеној новој књизи „Седам живота принцезе Смиље” (Вукотић медија) главни лик жена, каже Васа Павковић.   

Када у филму „Добро да боље не може бити” (As Good аs It Gets), смушена обожаватељка пита Џека Николсона, који тумачи улогу популарног америчког писца, како тако добро дочарава женску природу, он јој одговара: „Мислим на мушкарца, само му одузмем разум и урачунљивост”. Ова крајње сексистичка опаска у контексту филма делује комично, али истргнута из контекста и упоређена са све већим насиљем над женама у породици, па и положајем жене у високој култури и науци, делује застрашујуће.

Научнице плачљивице

Биохемичар Тим Хант, један од добитника Нобелове награде у области психологије или медицине за 2001. годину, повукао се са места почасног професора Лондонског универзитетског колеџа пошто је изјавио да научнице треба одвојити од научника због тога што плачу када добију критику, и због тога што пажњу научника у лабораторији одвраћају романтичним интересовањем.

– Три ствари дешавају се када су девојке у лабораторији: или се ви заљубите у њих или се оне заљубе у вас, а када их критикујете оне плачу – изјавио је Хант на Светској конференцији новинарства из области науке у Јужној Кореји, после чега је уследио тајац. Већу пажњу добио је, међутим, на Твитеру. Научнице су брзо и духовито реаговале, као на пример професорка Кети Девлин, која је поручила свом универзитетском одсеку да неће бити присутна на састанку у десет сати због тога што мора да плаче до бесвести, а Софи Скот изјавила је да се налази у канцеларији, али да не може да се бави научним радом због тога што је видела Хантову фотографију, и ах проклетства, заљубила се! 

И други добитници Нобелове награде критиковани су због неукусних изјава о женама, а међу њима је и писац В. С. Најпол који је рекао да су књижевнице инфериорне у односу на писце, и да само на основу неколико пасуса може да препозна да ли их је написао мушкарац или жена.