Србија закључана у деведесете

Како је могуће да безмало деценија мирне и разумне политике Србије, коју су водили људи којима се не може пребацити ниједан грех приписиван Слободану Милошевићу (од кршења људских права, ускраћивања политичких слобода мањина или некажњавања ратних злочина), није променила став либералног западног јавног мњења о Србији и Србима? Питање се намеће онима који су ових дана имали прилику да прате начин на који западни медији тумаче најављено скоро отцепљење јужне српске покрајине, које је постало једна од главних тема водећих светских медија.

Ти медији су јуче као разлог за сецесију наводили угњетавање ком је албанска већина на Косову била подвргнута за време Милошевићеве власти. Јуче ниједан новинар нити саговорник Си-Ен-Ена или Би-Би-Сија није нашао за сходно да помене да је за последњих осам година српска мањина на Косову била та чија су људска и грађанска права угрожавана, чији су старци, жене и деца некажњено убијани под носом десетина хиљада међународних полицајаца, чиновника и управитеља. Ти догађаји у извештајима нису спомињани, иако је дописник Си-Ен-Ена из Уједињених нација Ричард Рот у једном тренутку признао да десетине гледалаца електронски пишу овој станици и питају: Откуд одједном Косово, није ли то оно што се дешавало пре десетак година? (Ротов одговор са ТВ екрана: Сада је доспела цена Милошевићевих злоупотреба.)

Независно Косово представљано је јуче на водећим светским телевизијским станицама као логични резултат злочина режима Слободана Милошевића, без напомене да је Милошевић већ неколико година под земљом и да његови сународници од ‘99. наовамо трпе албански терор. Извештајима је доминирао лик Хашима Тачија, који је представљен као одговорни државник који успоставља посебно одељење у својој влади за заштиту мањина. Сви ће бити безбедни у новом Косову, поручивао је Тачи, а новинари нису гледаоцима понудили никаква сазнања о томе на каквом је нивоу последњих година била безбедност мањина на Косову.

Телевизијски новинари се увек могу изговарати минутажом и потребом да много саопште у врло кратком времену, али ништа боље није ових дана било ни у водећим светским листовима. (/slika2)„Политика” је у јучерашњем броју пренела главне акценте из чланка дугогодишњег дописника „Њујорк тајмса” из Европе и са Балкана. Роџер Коен је, у коментару од око осам стотина речи, још у првом пасусу изразио своје уверење да ће Косово у недељу прогласити независност, коју је он одмах прогласио „разлогом за славље”. Коен Албанцима даје за право: они се не могу, каже, помирити са Србијом која их је све до интервенције НАТО-а „угњетавала, затварала, протеривала и убијала”, а не заборавља ни „српски геноцид над босанским Муслиманима од априла до септембра 1992. (?) године. Толика ревност у набрајању српских грехова изискивала би, у тексту уравнотеженог посматрача, барем неку информацију о судбини Срба на Косову после 1999. године, односно о злочинима Албанаца у ратном и послератном периоду. На ту тему, Коен Србима нуди следећу „моралну” поуку: припадници УЧК можда нису били „мале маце”, али ако људе прогониш, они ће се на крају ујединити против тебе, борити и отићи својим путем.

Како је могуће да водећи западни либерални медиј има тако мало саосећања са угроженом мањином на Косову? Зашто за Србе нема ни сажаљења, ако не правде, у јавном мњењу које се тако спремно солидарисало са народима који су перципирани као српске жртве деведесетих година? Почетком јануара „Њујорк тајмс” је, уосталом, објавио анализу Герија Баса, професора са Принстона, који је, и сам најављујући независност Косова, подсетио на општеприхваћено правило Џона Ролса (најважнијег америчког политичког филозофа двадесетог века): нема права на сецесију ако сецесија подразумева подјармљивање другог народа. (То је основа по којој је Ролс оспорио америчком југу право на сецесију: отцепљење Југа водило би продужетку робовласништва.) Да би зарадили међународно признање, Албанци би морали да престану да угрожавају српску мањину, закључио је Бас, који у прошлости није у својим анализама био милостив према Србима. Његова препорука је у ствари политика „стандарди пре статуса”, коју је међународна заједница прво прокламовала да би је напустила када се показало да се Албанци нису под управом УН-а ни приближили испуњењу стандарда.

Није тешко докучити да су водеће западне силе биле у извесној журби да свом незаконитом бомбардовању накнадно на овај начин ударе печат легитимитета, да пост факто оправдају бомбардовање и представе га као део неминовног хода историје, то јест као „повјесну нужност”. Мање је очигледно зашто Срби нису успели ни за јоту да промене западну слику о себи. Можда је наук да јавност лако прихвата идеју да су неки народи добри и жртве, а други лоши и кривци, иако сви тврде да не верују у колективну одговорност и кривицу. Свакако да на Западу постоји један број људи који увиђа да је западна слика о Србима погрешна, као и да је западна политика добрим делом била погрешна. Проблем је у томе што се ти људи углавном налазе међу политичарима, дипломатама и новинарима који су ту исту слику стварали.

Њихов је избор после пада Милошевића био двојак: или да признају да су погрешили, да су поједноставили сложен проблем и да почну да исправљају грешку, или да наставе по старом и ретроактивно оправдају све своје пропусте. Нажалост, исправан пут је обично тежи, скупљи и захтева дуготрајан напор. Признање независности Косова брже је и лакше него што би био стварни, искрени покушај да се српско-албански спорпревазиђе, да се у то уложи велики труд и пуно пара и да се и Срби и Албанци уведу у Европу заједно.

Зато се бира бржи и лакши пут, зато се све чита у старом кључу о злим Србима: кад стигне вест да је стање у српским болницама лоше, онда се из тога не извлачи закључак да је то једна од последица дугогодишње политике санкција, већ закључак да су Срби тако зли да везују децу за кревете. Поменути Роџер Коен, на пример, у јучерашњем броју загребачког „Глобуса” пита зашто би Албанци на Косову пристали да буду део земље која их „угњетава”. Господин Коен је сам са немалом дозом ентузијазма учествовао у стварању слике о Србима која сада преовладава, и није тиме нашкодио својој успешној каријери: напротив. После дописничких мандата на Балкану и у Берлину, Коен је у „Њујорк тајмсу” постао уредник спољнополитичке рубрике, а затим коментатор. Чак и да је после из неког разлога заволео Србе, накнадне јавне симпатије би вероватно отвориле питање кредибилитета његовог ранијег рада. Нема за њега користи, него и само штете, од тога да тумачи ко сада на Косову кога угњетава.

Нема доброг објашњења за садашње стање. Београд је данас у односу на Приштину и морално и политички у праву, не само мерено међународним повељама и законима, не само мерено циљевима, него и методама у борби за Косово. Те методе су управо оне које Запад препоручује: преговори, стрпљиво одмеравање аргумената, одустајање од употребе силе, поштовање људских, политичких и грађанских права. Како онда објаснити да је Запад ипак на страни Приштине?

Или, како објаснити да је наш ход према Европи заустављен због Младића и Караџића, а Запад се управо спрема да државу да Хашиму Тачију? Или да човека који је Србију мирним путем увео у демократију, победивши Слободана Милошевића на изборима, данас у западним медијима рутински називају „националистичким премијером Србије”. Чак и ако се не споримо око значења овог термина, како је могуће да бивши УЧК командант под надимком Змија, Хашим Тачи, нема исти проблем. Њега су јуче идентификовали као човека који ће Србима гарантовати безбедност на Косову. И нигде уз његово име никад не пише да је националистички премијер Косова.