Све нам је било забрањено

Подгорица – Да је сраму и страху подједнако тешко у очи погледати – то најбоље схвате они који дођу међу православце – Србима у Скадру и околним местима, попут Враке.

У Скадру протеклог месеца затекли смо се међу Србима у неколико наврата, поводом манифестације „Дани српске културе 2015” (организатор Српски национални савет). Организује се први пут после скоро осамдесет година јер су власти Албаније Србима забрањивале не само верска окупљања и посете богомољама, већ и било какве културно-забавне активности, посебно оне на српском језику.

Да је било забрањено слушање Радио Београда и гледање ТВ Србије знали су и врапци на грани. Само најхрабрији, причају нам скоро у хору ретки Срби Скадрани, који једва да знају матерњи српски језик, радили су то „пошто добро ћебетом затамнимо прозоре и примакнемо се телевизору да једва и ми чујемо”.

– Јес’, тако ми Бога, све нам је било забрањено – писмо, језик, вера, песме, гусле, укинуто образовање, па чак и право на име и презиме – каже нам Србин из Враке, прве српске насеобине пре Скадра.

Скадар крајем маја 2015: српска песма први пут после осамдесет година Фото Н. Ђурић 

А да се нешто мења набоље, видели смо кад је председник Књижевне задруге Српског народног већа Црне Горе Момчило Вуксановић председнику удружења „Морача Розафа” Павлу Брајовићу Јакоји уручио у Скадру 150 књига, издања „Књижевне задруге”.

Срби сада у Скадру на Бојани имају своје удружење, канцеларије, а једна од фотографија окачених у учионици где „мало и велико” учи српски језик довољно говори какав је статус Срба био од почетка 19. века, све до 1946. године и потом, скоро до ових дана. На тој фотографији пише: „Скадар – 1925 – Српска школа Обилић”.

Какав је статус Срба у Албанији и колико су на њих заборавили Србија и Црна Гора, довољно говори и податак да је пре неколико дана у Скадру одржано прво песничко вече: организован је први долазак великог српског песника и академика Матије Бећковића, који је наступио под зидинама Младе Гојковице.

Сала је била премала да окупи Србе који нису скривали радост што су у прилици да виде, чују и сликају се са великаном српског песништва.

Није само Бећковић позно стигао у Скадар, већ и аутор књиге „Скадар историја” Каплан Буровић, албански академик, филолог кога је Енвер Хоџа утамничио и осудио на 43 године затвора. У Албанију је доспео пошто је пребегао од терора у време Информбироа 1948. године.

О трагичним сеобама, поделама и покушајима затирања идентитета српског народа најбоље казује управо сведочанство балканског Манделе албанског академика Буровића, који је своје дело „Скадар” штампао на ћирилици и латиници.

– Књига је, као историја града Скадра од најстаријих времена до данас, и потресно сведочанство о страдању и затирању српског националног бића у Албанији, нарочито у време комунистичког терора Енвера Хоџе – рекао нам је после промоције у Скадру писац Будимир Дубак, који је говорио о овом вредном делу.

Крајем прошлог месеца Скадром су, после 80 година, први пут одјекнуле ноте изворне народне српске музике. „Свилен конац” проденут је кроз свако уво, захваљујући ансамблу Радио-телевизије Србије под управом Бранимира Ђокића и водитељском „солирању” Жике Николића Шаренице.

А зашто се и данас осећа страх међу Србима, можда најбоље илуструју речи Србина Дејана Микулића, који је деведесетих година из Албаније стигао у Зету.

– У Албанији је од 1934. и у време Енвера Хоџе било забрањено да имаш српско име и презиме, да се изјашњаваш као Србин и да славиш славу – прича Дејан Микулић, гледајући тужно преко Скадарског језера. – Међутим, у мом селу Каменици, на самој граници, Срби нису хтели то да прихвате. Давали су деци српска имена, говорили су међусобно својим језиком и славили славу, мада су то радили у тишини и пошто на прозоре ставе ћебад, да се споља ништа не види. Мог стрица полиција Енвера Хоџе убила је и бацила у реку зато што је гласно говорио српски.

Подсетимо, Срби из Скадра и оближње Враке 1991. године масовно су похрлили у Црну Гору јер су у Албанији и после Енвера Хоџе настављени притисци и претње. Уследили су нови проблеми и поделе, кад је у Црној Гори постало непопуларно бити Србин.

– И даље имам албански пасош и држављанство јер још од 1991. не могу да добијем црногорско – каже Микулић. – То није трагедија само моје породице, већ свих нас који смо дошли из Албаније. Моја породица је у околину тада црногорског Скадра дошла 1941. из Клине на Косову, бежећи од албанског терора. Због исте ствари 1991. смо побегли из Албаније у Црну Гору, где нисмо могли да добијемо држављанство, па смо прешли на Косово. Одатле нас је отерало бомбардовање НАТО-а. Пошто смо имали само албанска документа, отишли смо у Албанију, па опет у Црну Гору. Ми бисмо да будемо Срби, али нам се не да.

Кад је у Црној Гори пре неколико година кренула „сеча” професора српског језика, један од њих, професор Светозар Ћираковић, отишао је у Скадар, да тамо учи српску децу и њихове родитеље матерњем језику. Немали број говорио је да је то немогућа мисија.

Ћираковић у Скадру држи курс за Србе који желе да науче свој језик. Курсеве српског Србима организује Удружење српско-црногорске мањине „Морача Розафа” из Скадра, које помоћ добија од институција за дијаспору Републике Србије и Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, уз велику помоћ Српског националног савета Црне Горе.

– Ови људи овде хоће да уче свој језик и у почетку скоро да нико није знао ни да се са мном споразуме, али сада већ десетина њих доста добро говори – прича нам Ћираковић. – Дошло је време да се Србима не брани да слободно уче, говоре и пишу својим језиком. Није то решено институционално, али у оквиру удружења и националних заједница те активности више нису забрањене. Најважније је да сада много деце похађа курсеве српског и да су веома успешни у савлађивању језика својих очева и ђедова.

– Нама Србима у Скадру Српски национални савет је и новим поклоном од 150 књига наставио вишегодишњу подршку и помоћ Србима у Скадру, од финансирања школе на српском језику, комплетирања библиотеке, до надокнаде за професоре предаваче – истиче Павле Брајовић Јакоја.