Зашто Вујовић не може да буде Варуфакис

Симпатизери Сиризе у Србији врло радо би министра финансија Душана Вујовића, видели у улози Јаниса Варуфакиса, његовог грчког колеге, који је одбио захтев ММФ-а да смањи пензије. Све и да на поклон добије мотор и кожну јакну, постоји неколико разлога зашто Вујовић не може да постане Варуфакис, а и према тумачењу „Фајненшел тајмса” ни грчке власти неће моћи још дуго да се опиру захтевима кредиторима, јер је пред њих практично постављен ултиматум.

„Као политичару марксистичких уверења, са афинитетима према Русији, Алексису Ципрасу и његовим колегама из Сиризе врло добро је познат Брест-литовски уговор потписан у марту 1918. године”. Тај споразум за Русију је значио излазак из Првог светског рата, али је пред совјетску власт постављен ултиматум и буквално је била присиљена да направи велике територијалне уступке и пристане да Немачкој плати ратну одштету. За новинаре „Фајненшел тајмса” Ципрас је сада у кожи Владимира Илича Лењина, а актуелне преговоре описују као „верзија Брест-литовског споразума из 21. века”.

Према мишљењу овдашњих економиста велико је питање да ли је Варуфакис „откачио” ММФ, или је Тројка (ММФ, Европска централна банка и Европска комисија) откачила Варуфакиса. Горан Николић, сарадник Института за европске студије, сматра да је европска заједница схватила да је губитак који би изазвао евентуални излазак Грче из еврозоне – подношљив.

– Зато је ово Ципрасов брест-литовски моменат. Он је сада пред ултиматумом. Тројка не одступа од зацртаних услова, јер жели да Грчка буде показни пример за све непослушне земље и да на тај начин покажу да дугови морају да се врате – каже Николић и додаје да ће грчка влада, којој прети банкрот, на крају ипак морати да попусти пред захтевима кредитора.

Са њим је, чини се сагласан и Небојша Катић, финансијски консултант из Лондона. На свом блогу он пише како има утисак да политичарима северних држава не би сметало ако би неке од јужних земаља, Грчка пре свих, напустиле зону. Ипак, ако би пример Грчке почеле да следе и још неке земље, то би у многоме променило ситуацију.

„Ако би дошло до радикалније кризе и потпуног распада еврозоне, Немачка би претрпела губитке од око 450 милијарди евра, с тим да би Холандија и Финска имале највеће губитке по становнику. Такав расплет ипак нико не жели”, пише Катић.

Потпуно је невероватно замислити да Вујовић, попут Варуфакиса, игра игру нерава са међународним финансијским институцијама. Под број један, он је био дугогодишњи службеник који је пензију дочекао у Светској банци. А под број два, Србија није чланица еврозоне, па се преговарачи не би, као у случају Грчке, прибојавали како би српско „не” могло да се одрази на судбину евра.

Без обзира на то што је Грчка притиснута ратама које мора кредиторима да исплати, у случају банкрота њен буџет био би у много бољој позицији него српски. Грчка је, наиме, мерама стезања каиша, које су већ подразумевале знатно смањење плата и пензија, успела да обезбеди примарни суфицит у буџету. Он представља вишак између прихода и расхода, када се искључе издаци за камате. То значи да би грчка влада могла да функционише. Са нашим буџетом то није случај јер, ми имамо примарни дефицит. Односно, ако је буџетом планиран мањак у каси од 5,9 одсто, а издаци за камате износе 3,9 одсто, то значи да ми имамо примарни мањак у буџету.

Према оцени Србољуба Антића, некадашњег дугогодишњег представника Србије у ММФ-у, ситуација у којој се Грчка сада налази није питање ни левице, ни деснице, већ економске реалности.

– Већ 2010. године, када је први пут постојала опасност да би Грчка могла да напусти еврозону, било је јасно да та земља неће моћи да врати своје дугове – каже Антић и подсећа да су Грчкој тада репрограмирани дугови.

За јавне финансије Србије била би катастрофа када би Вујовић кренуо Варуфакисовим стопама, сматра Антић. Јер, земља је годинама трошила више него што је стварала, па у том смислу може да се каже да је Србија дуго била Сириза.

Уосталом, све и да Вујовић хоће ММФ-у да каже не, уопште не мора да узима пелцер у Грчкој. Довољно је да пита Мирка Цветковића. У време када је он био премијер и министар финансија, почетком фебруара 2012. године, Србија је прекинула сарадњу са Фондом.