Да ли ће Британија напустити ЕУ?

Озбиљни кораци ка даљем проширењу Европске уније дефинитивно се неће десити пре референдума у Британији о њеном даљем чланству у ЕУ. Иако део домаће елите и јавности и даље верује да је процес проширења заснован искључиво на објективним критеријумима и заслугама појединачних држава кандидата, то напросто није тако. За остатак западног Балкана, такозвану отоманску групу, чланство у ЕУ зависи пре свега од даље реконфигурације односа унутар ове организације и од геополитичких прилика у свету. Кључни део те слагалице је управо статус Британије у ЕУ. Због чега је ово питање толико важно и шта ће бити коначни исход?

Пре свега, од будућег статуса Британије зависи суштински карактер и позиционирање ЕУ. Уколико би Британија иступила, ЕУ би постала организованија политичко-војна федерација, чије језгро би чинио немачко-француски мотор. Таква ЕУ била би наклоњенија компромису са Русијом, али и суспендовању даљег проширења на ободу континента, укључујући западни Балкан. Поједине старе чланице, попут Данске, Финске, Шведске, Холандије и Италије, тражиле би више аутономије и преиспитивање неких елемента свог садашњег статуса.

С друге стране, останак Британије подразумева лабавије организован европски савез, који ће више представљати зону економске интеграције, а мање политичку унију. Таква ЕУ би била склонија даљем проширењу, али ту би се радило о различитим категоријама чланства и о „Европи у више брзина”. У овом случају ЕУ би задржала „атлантистички карактер”, Русија би била перципирана као главни геополитички изазивач, а на тежини би добиле Пољска, Румунија, као и вечити кандидат Турска. Долазимо до главног питања, а то је шта су стварни циљеви Британије и шта се жели овим референдумом?

Наиме, Британија је још у „рецесионој фази”, која је уследила након разградње њеног колонијалног система и Суецке кризе из 1956. године. Британија више никад неће бити најмоћнија држава света, што је била у 19. веку, од пораза Наполеона до уједињења Немачке и индустријског успона САД. Британија исто тако више никад неће бити само млађи партнер Америци, што је била за време хладног рата. Данас је свет много сложенији и има више геополитичких актера, тако да ће Британија применити сложенију стратегију и дводимензионалну спољну политику. У овом моменту она држи све опције отворене и балансира између специјалног односа са САД и посвећеног учешћа у ЕУ.

Важан део те стратегије јесте формални останак у Европској унији, али уз очување потпуне аутономије у монетарној и имиграцијској политици. Зато предвиђам да ће британски премијер Камерон позвати бираче да гласају за останак у ЕУ на референдуму пре истека 2017. године, као и да ће резултат бити останак у ЕУ. У Европи, наиме, сви трендови иду у правцу геополитичких императива Британије: има још несугласица између Немачке и Француске у вези са економском политиком, тако да нема притисака на Британију да се додатно хармонизује; алијанса немачко-француског мотора са Русијом, на краћи и средњи рок, није вероватна, тако да Британија није под претњом једне снажне центрипеталне осовине са континента; на послетку, европска монетарна и имиграцијска политика срећу се са више неуспеха него успеха, па нико не може политички да замери Британији што љубоморно чува своју аутономију у овим областима.

Истовремено, иако су САД несумњиво водећа светска сила, то није ни налик осећају доминације као 1943. или 1991. године, када је Британији једини спољнополитички императив био да буде највернији јуниор партнер. САД имају одлучујућу улогу у међународним односима, али не могу самостално да управљају глобалним трендовима, што Британији оставља довољно простора да игра и на европску карту, односно да користи предности чланства недовршене Европске уније, без притиска да се одрекне свог суверенитета. Ако јој одговара тренутно стање и у САД и у Европи, зашто се онда уопште расписује референдум о останку у ЕУ?

Ради се пре свега о тактичком и унутарполитичком потезу Камерона. Наиме, када је глобални тренд у читавој Европи социјално незадовољство, идентитетска криза, као и пораст национализма и ксенофобије, референдум о чланству у ЕУ је, с једне стране. добар вентил да се каналише ово незадовољство и задрже фрустрирани грађани у постојећем институционалном оквиру. С друге стране, добија се активна легитимација да се од Брисела тражи гарантовање постојећих концесија, уз симболичне додатне мере. Камерон зна да је британско друштво конзервативно и да не воли нагле статусне промене, али да цени кад му се ипак понуди могућност избора.

Британија је епилог Евроазије и пролог Америке, која себе доживљава као жилу куцавицу западног света, али и као свет за себе, независан од континента и бивших колонија. Британија ће наставити да чува своју самосталност и да се прилагођава променљивим околностима, балансирајући између слепог праћења Америке и безрезервне посвећености Европи, чувајући све опције отворене и не спаљујући ниједан мост за собом.