Одлазак вечитог младића

Доајен српског глумишта, непоновљиви, мудри и одмерени Властимир Ђуза Стојиљковић умро је у Београду у 86. години оставивши за собом богато уметничко дело у позоришту, на филму и телевизији, градећи упоредо оригиналне глумачке бравуре кроз ликове: Јовице Јежа, Родољуба Рођа Петровића, Стојка Стојковића, Гаврила Петричевића, Кнеза Пицењена...

Током дуге и плодне каријере која је трајала готово шест деценија, остварио је преко 130 улога у позоришту, показао вештину глуме у великом броју филмова, али и у више од 30 драма и 20 телевизијских серија. За своје глумачке бравуре добио је угледна признања: Октобарску награду града Београда, Добричин прстен за животно дело, Статуету златног ћурана за животно дело, Стеријину награду за животно дело. За улогу Професора Роберта Шустера у представи „Трг хероја” припала му је награда „Раша Плаовић” за најбоље глумачко остварење на београдским сценама и многе друге.  

Властимир Ђуза Стојиљковић поседовао је велики дар, перфектну глумачку технику, велику интелигенцију и образовање, али и посвећеност глуми. Важио је за глумца који је увек беспрекорно научио текст, а на пробе и представе долазио је пешице од куће прелазећи у себи небројено пута речи које је изговарао на сцени. Текст је понављао парцијално, говорио замишљен сам са собом, дубоко уроњен у ауторове речи и дијалоге.

Рођен 1929. године у учитељској породици Стојиљковић у Ражњу,  Ђуза је глумом почео да се бави од раног детињства. У првом и другом разреду учила га је мајка, у трећем и четвртом  отац. Детињства се сећао по лову у који је ишао са оцем у околини Рибарске бање, али и по етикети „учитељски син” која му је сметала, па је молио родитеље да му купе козју торбу какву су носила остала деца. По завршетку средње школе у Крушевцу, где се аматерски бавио глумом, уписао је Рударско-геолошки факултет у Београду, али је врло брзо младалачки глумачки полет поново пробудио уметничку страст у њему. Напустио је студије у трећем семестру и уписао се на Академију позоришних уметности у класи Мате Милошевића. Надимак Ђуза добио је од брата од ујака који је желео да истакне његову тврдоглавост. Касније му је глумац Мавид Поповић рекао: Ма, ти ниси нормалан. Ђуза, па то је идеално уметничко име!”

Прве професионалне кораке Властимир Ђуза Стојиљковић започео је давне 1951. године у Београдском драмском позоришту у којем је радио до 1968. године, да би после тога верност потписао Атељеу 212 у којем је играо све до одласка у пензију 1994. године, гостујући често и даље у бројним представама. На филму је дебитовао 1957. године у „Туђој земљи” Јожеа Галеа, а милионску популарност је стекао филмом „Љубав и мода” за који је отпевао легендарну песму „Девојко мала”, али и улогом Родољуба Рође Петровића у ТВ серији „Позориште у кући”. Најмлађа публика вероватно га памти по позајмљеним гласовима јунака у цртаним филмовима: Патак Дача, Оптимус Прајм, Леонардо из „Нинџа корњача”... Са Миленом Дравић био је домаћин у нашем првом шоу-програму „Лифт за пети спрат”, а крајем осамдесетих са радио-таласа обраћао се публици са својим „Забавником”. Ипак никада није играо сељаке, не зато што није умео, већ зато што је рођен као господин.

Филмска публика памти га по филмовима „Нема малих богова” „Операција Београд”, „За сада без доброг наслова”, „Почетни ударац”, „Пут око света”, „Лето је криво за све”, „Дан четрнаести”, „Поп Ћира и поп Спира”, „Туђа земља” и многим другим, али и позоришна по представама „Очеви и оци”, Дивљи мед”, „Непријатељ народа”, „Емигранти”, „Пред слепим зидом”, „Доживљаји Николетине Бурсаћа”,  „Генерали или сродство по оружју”, „Сентандрејска рапсодија”, „Чапља”, „Просјачка опера”, „Марија Стјуарт”, „Очеви и оци”, „Краљ Лир”, „Путујуће позориште Шопаловић”, „Шума блиста”, „Елијахова столица”, „Отац на службеном путу”... Упоредо је истрајавао и у телевизијским серијама „Стижу долари”, „Лифт”, „Наша мала редакција”, „Отворена врата”, „Срећни људи”, „У име закона”, „Заборављени”, „Лаку ноћ децо”, „Позориште у кући”, „На слово, на слово”… Последњу флмску ролу остварио је у „Монтевидео, видимо се”.

 Ипак, да је било по Ђузиној жељи, овај маг глуме остварио би се као професор књижевности. У тренуцима релаксације, или бежања од дневнополитичких тема, посезао је за делима Достојевског, Чехова, Шекспира, Булгакова, нервирали су га често догађаји и ствари из окружења, спас је налазио у читању због чега је „закачио” и глауком.

Театролог Јован Ћирилов говорећи о Властимиру Ђузи Стојиљковићу једном је записао: „Ђуза Стојиљковић је изданак најбоље српске позоришне традиције, оне која поштује позоришни чин и глумачки позив као служење народу на најбољи начин. За нашег глумца, ако је од најплеменитијег кова, а Ђуза је такав, позориште је озбиљан занат, лепа уметност, достојна да јој се посвети цео живот, све емоције, сва знања, сва радиност.”

А чега се Ђуза Стојиљковић одрицао због глуме? Јела. Никада није могао да глуми сит. А чега се плашио? Авиона, односно када пилот током лета повремено каже на којој су висини. Тако је на многобројна  гостовање у Санкт Петербург, Рим, Берлин... ишао колима или возом. И по томе је Ђуза ушао у легенду.

Борка Г. Требјешанин

---------------------------------------------------------------------------------------

Велика добра душа

Дара Џокић: Тешки су растанци с колегама, поготово с онима који су и више од колега, који су пријатељи, с којима сам много тога одиграла, с којима сам се дружила и које сам волела. Ђуза је био један од вечитих младића, вечитих принчева, стално сам га задиркивала да је најмлађи од свих нас, да је феномен, човек који не стари. До последњег дана пре него што се разболео био је ногама, имао је репертоар, путовао је, први је учио улоге, знао текст, био је покретан и виталан. Толико је страшно што га је та болест прво везала за кревет и што се све окончало овако како се окончало. Био је свакако један од најзначајнијих глумаца које смо имали, част ми је што сам имала прилику да одиграм с њим бројне улоге и то ме сада, у овом тужном тренутку, испуњава.  

Горица Поповић: Био је изузетан глумац, сјајан човек, вредан, посвећен, до последњег тренутка веран сцени, упркос својим дубоким годинама. Никада се није дичио тиме што је био један од највреднијих и најпосвећенијих међу нама, за њега је то било нормално, природно. Био је, на неки начин, и заштитни знак Атељеа 212, свима ће нам недостајати. 

Воја Брајовић: Када чујемо да је неко тако значајан и тако вољен, као што је то био Ђуза, отишао морамо да будемо свесни колико смо били срећни што смо га имали. Нема човека из наше професије који није осетио како је било дивно живети и радити с њим. Ако то може да нам буде нека утеха, уједно и порука њему – хвала што си нам обогатио живот.

Светлана Бојковић: Ђуза је био један диван човек и диван уметник, не знам шта бих пре рекла о њему од та два. Дуго година сам играла с њим, био ми је диван партнер. Изузетно ме је растужила вест да је преминуо. Његов одлазак велики је губитак, и за мене лично, и за београдско глумиште, јер он је био сјајан и омиљен – са разлогом јако омиљен човек и глумац.

Љиљана Драгутиновић: Пре свега Ђуза је био једна велика, добра душа и много ће недостајати нашем театру и мени лично. Био је изузетно особен глумац. Када сте га гледали на сцени имали сте утисак да гледате крупан план – имао је обиље унутрашњих глумачких валера. Истовремено – споља је умео глумачки да жонглира. За мене лично ово је велики губитак.

Драган Бјелогрлић: Геније једноставности. Уметник минимализма. Један од најмодернијих и највећих глумаца које је изродила српска и југословенска сцена. Миран, тих и надасве вољен човек. Имао сам част да своју последњу улогу одигра у мом филму. Његове плаве, нежне, сетне очи, из којих искри суза, док изговара своју последњу филмску реченицу, никада нећу заборавити...

М. Д.

---------------------------------

Комеморација за Ђузу Стојиљковића 22. јуна у Атељеу 212

Комеморација поводом смрти великана српског глумишта Властимира Ђузе Стојиљковића биће одржана 22. јуна у 12 сати на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212, најавило је данас то позориште.