Кинези се заситили „гучија” и „праде”

Модна индустрија која циља на најбогатију клијентелу запала је у кризу јер имућним помодаркама више није толико стало да имају ташну за коју се из авиона види да кошта неколико хиљада долара. Дошло је до тренутка када сте у тренду ако имате нешто што указује на лични укус и индивидуалност, а не комад на којем огромним словима пише да је „луј витон” или „прада”, пише „Вашингтон пост”.

До промене је дошло и због актуелне политичке полемике о неједнаким примањима, у којој се трошаџије брину да ли је неукусно носити ташницу која сама говори да јој је цена четвороцифрени број.

„Јасно се види да људи више не желе да тако отворено стављају до знања да имају новца”, прокоментарисала је за амерички лист Сара Кинлан, која проучава навике потрошача.

Промена је тешко пала џиновима индустрије луксуза. Пад продаје бележе „Луј Витон”, „Гучи” и „Прада”, чије су ташне од 5.000 долара и свилене мараме од 700 долара статусни симболи од Њујорка до Шангаја. Претходних година су агресивно отварали радње на азијским тржиштима у успону и у мањим градовима Европе и САД. Сада им задаје главобољу то што богати више не желе да се размећу статусним симболима.

„Ако су родитељи најбољег пријатеља вашег детета остали без посла, сигурно не желите да им покажете нови аутомобил или било шта скупоцено”, рекао је Јохан Руперт, извршни директор компаније „Ришмон”, у чијем је власништву „Картије”.

Други проблем је то што у ери „Инстаграма” и модних блогова трендови краће трају, па једне ципеле за кратко време пређу пут од ултрамодерних до досадних.

„Друштвени медији имају велику улогу у томе, јер ствари које су нам некад деловале тако посебно сада виђамо на милион места. У тренутку кад стигну у радње, потенцијални купци су се већ заситили”, оценила је Аба Каву из једне агенције која ради са купцима луксузне робе.

„Гучи” бележи пад продаје од 1,1 одсто, а „Прада” за 1,5 одсто и не планирају отварање нових радњи, иако укупно тржиште луксуза, према подацима „Евромонитора”, расте од краја рецесије, а посебно сегмент асесоара, који се врти око ташни.

Купци, изгледа, осећају кривицу због власништва скупоценог лога и не желе да делују хвалисаво када је реч о ономе што имају. Такав је дух завладао и у Кини, која је годинама мотор раста индустрије луксуза. Занимљиво је да се промена укуса тамо догодила брже него на другим местима. Кинески милионери су се „охладили” од раскошних „луј витон” кофера и „гучи” наочара за две, три године, док је тај процес код америчких потрошача трајао 20 или 30 година, оценили су посматрачи тржишта.

Добитници су мањи брендови као што су „Zadig & Voltaire”, „Sandro” и „Rag & Bone”. Иако им јакне просечно коштају око 1.000, а чизме око 500 долара, довољно су скупи да привуку богату клијентелу која жели нешто посебно, а дискретно у односу на препознатљиве скупље брендове.

Још један проблем је то што имућни купци све радије троше новац не на предмете него на искуства – летовање на егзотичним острвима или екстравагантну вечеру у ресторанима са што више Мишленових звездица, објавио је амерички лист.