Зид

Када несрећни, гладни, боси и уплашени за свој живот навале на врата, да ли је једини одговор подизање зида довољно дугачког и високог да они које тера очај не могу да га прескоче? Мађарска је управо одлучила да према Србији подигне један такав зид, непрекинуту баријеру дугачку 175 километара и високу четири метра, с циљем да заштити своју територију, као и територију земаља Европске уније од цунамија миграната који наваљују на њихов праг.

На десетине хиљада људи свакога дана ризикује да се утопи у Средоземном мору или месецима путује кроз неприступачне пределе Сирије и Турске како би се домогли живота у ком неће бити рата и глади. Од када је света и века траје та миграција, људи су одувек бежали од владара који су сматрали да је живот поданика багатела, из држава које је раздирао рат, из предела које је пустошила глад.

Становници северног, пограничног дела Србије знају да ће сваки сукоб на северу Африке, или на Средњем и Блиском истоку, довести до миграције из ратних зона ка западној Европи, па тако неминовно и ка нашем граничном прелазу према Мађарској.

Међутим, Суботичани се још сећају како се пре нешто више од пола века, након неуспеле Мађарске револуције 1956. године, на десетине хиљада људи кретало у обрнутом смеру од оног којим сада иду мигранти. Дуж границе, од које сада почиње обећана земља за мигранте, био је последњи пролаз у непробојној „гвозденој завеси“, а фабричке хале и магацини дуж наше стране претварани су у прве прихватне центре за оне који су бежали из Мађарске да би сачували живот.

Дочекивали су их овде, крепили и смештали да предахну на њиховом даљем путу. Србија тада није размишљала о подизању зидова, нити о томе да ће они који остану мењати националну структуру становништва, јер је добро знала колико може да буде тешка „гвоздена завеса“ када се спусти на живот обичног човека.

Мађарска влада данас тврди да бедем који намерава да подигне неће имати утицаја на легални гранични промет, али тешко је поверовати да може без утицаја остати чињеница да када се, рецимо, крене од Бачких винограда ка Бачалмашу, селима које је пре две године спојио гранични прелаз, путника уместо њива под ратарским културама дуж пута „прати“ упозоравајући раздвајајући бедем. Да ли ће осећај да идемо код пријатеља и комшија заменити тескоба?

Неправедно би, ипак, било свалити сву кривицу на мађарску страну, јер је и наша земља сигурно могла више да уради да хиљаде миграната не прелазе зелени гранични појас као у некој „пешачкој зони“ коју нико не контролише. Али, Србија је такође последња станица на путу на ком су пре тога прошли Турску, Грчку, Бугарску или Македонију. A према њима нико не подиже зид.