Срушени "океани"

Улични контејнер у који су радници убацивали књиге неке кућне библиотеке намењене отпаду открио је овог лета једну похабану кожну торбу. У њој су нађена и лична документа о национализацији радње малог београдског трговца Сича, уредно сређивана годинама. Ту је и вест из 1992. да се у Кнез-Михаиловој број 30 у Београду руши зграда из 19. века са неколико радњица, уз остале и папирница-књижара гламурозног назива "Океан".
Бивши власник "Океана" Антоније Сич одавно је отишао са овога света. Када му је радњица одузета 1948. године, месец дана касније, њега са породицом избацују из малог закупљеног стана у улици Мајке Јевросиме 43, а у стан се усељава "заслужни" обалски радник, друг Рајко Растовац. Сич је усељен у једну од две собе стана Радивоја Радуловића, предратног активисте Демократске странке.

Нова власт је укидала капитализам, стварала бескласно друштво и рушила "класног непријатеља".

Какав је Сич био класни непријатељ сведочи писмо којим се господин Сич обраћа 1933. својим будућим муштеријама: "Част ми је известити Вас да сам на овдашњој пијаци отворио трговину писаћих потреба у истој згради и истом локалу фирме Живковић и комп. ’Океан’, основане у Београду 1900. године код које сам провео као сарадник пуних 17 година...".

У рубрици "службена белешка" у "Матичном листу власника радњи" из 1945. године Сич даје податке о себи: "Од своје четрнаесте године, од новембра 1916. до новембра 1918. био сам шегрт, а до 1933. помоћник и пословођа све у ’Океану’. Завршио сам нижу и вишу Трговачку школу Београдске трговачке омладине. Као дете разболео сам се од дечије парализе... Од свих организација био сам једино члан управног одбора БТО".

У купопродајном уговору закљученом и овереном маја 1933. у Среском суду за град Београд, у члану 2 пише да је купац Сич од власнице радње Руже Живковић купио "Океан" на менице које ће се исплаћивати у месечним ратама.

Година 1948. била је фатална по Сича. Решењем Извршног одбора Народног одбора првог рејона од 13. маја преузета је од стране истог одбора трговинска радња "Океан", власништво Антонија Сича. Комисија, одређена за процену, навела је вредност робе од 160.000 динара. Међутим, комисија утврђује валоризациону разлику па се тако трговцу Сичу налаже да држави исплати дуг од 450.000 динара што "треба наплатити од његове заостале имовине...".

Каснијом Сичовом судбином после национализације руководи нова власт, па му тако рејонски комитет 1949. издаје следећу карактеристику: "... Друг се показао као вредан и добар радник..." на рашчишћавању рушевина, заосталих после рата. Тако је друг Сич могао да потражи посао магационера.

Према пронађеним документима, било је тако.

Ако су давили "ситне рибе" на овакав начин, шта ли се тек у политичком, емотивном и материјалном смислу речи дешавало крупним капиталистима који су преживели рат сачувавши патриотски образ!?                                 

Сич је само "једна суза" у отимачини спроведеној у организацији државе по угледу на Совјетски Савез. Та пљачка је потресала корене тадашње комунистичке Југославије, а последице се осећају и данас, када ова држава кроз приватизацију покушава да реши основне економске проблеме земље.

Будући закон о денационализацији не може све да врати, а можда нема ни коме. Али, како вратити част и образ, исправити сва понижења којима су били изложени људи којима су одузимањем малих имања заиста срушени "океани".

Онај контејнер са почетка приче, препун књига, радници су избацили на адресу сабиралишта старог папира. У том товару нашла се и она торба. Из ње је испала и фотографија са венчања из 1940. године. Виде се лепо одевени људи око младе и младожење, у ведром расположењу, а на полеђини слике пише: "Кум Милован Гођевац гвожђар, Тоза Јовановић трговац позамантеријом, Миле Јосин ’греда’ трговац и други, све за успомену младенцима Бати и Јованки Сич".

"Уверен да ћете и Ви са пријатељским интересовањем пратити мој рад", завршава Сич пословно писмо из 1933. године, "молим Вас да ми поклоните пуно поверења и остајем са одличним поштовањем, Ваш...".

Новинар Радио Београда