Обећање ЕУ Кини

Недавно су, преко телевизијског моста, руски и кинески аналитичари разматрали ситуацију на Косову. Руси су били одлучнији, али су Кинези већ имали, позивајући се на тајни извештај Ке д’Орсеја, прецизну сатницу по којој ће Запад после 18. фебруара поступно признавати независност Косова. Професор Ма Сипу из Евроазијског института је рекао: „Признавање Косова, упркос противљењу Србије, Русије и Кине, и улога САД у том процесу представљају неправду. Зато Русија и Кина морају да буду активније укључене у процес решавања косовског питања како би осујетиле једнострани амерички чин.”

Овакве изјаве о Косову нису у Кини честе. Много се не прича, али се давно одређени начелни став не мења: Кина уважава суверенитет и територијални интегритет Србије и подржава међународне напоре да се питање Косова „праведно реши путем преговора у складу са релевантном резолуцијом УН (мисли се, засад, на Резолуцију 1244) и међународним принципима”. Тешко је, међутим, из кинеске штампе сазнати шта се у Пекингу конкретно мисли о, рецимо, одбацивању Ахтисаријевог плана у Београду или о напорима Србије да спречи одлазак мисије ЕУ на Косово.

Неколико догађаја обележило је у последње време дискретни приступ кинеске дипломатије Косову.

Половином јануара Ђијанг Ју, представница за штампу Министарства спољних послова, изјавила је да је Кина забринута због одлуке лидера косовских Албанаца да прогласе независност Косова. „Решавање проблема Косова неодвојиво је од мира и стабилности балканског региона и основних норми међународних односа”, истакла је она. Кина због тога верује да је најбоље оно решење које је прихватљиво и за Београд и за Приштину и да међународна заједница треба да улаже напоре у том правцу.

Очигледно, кинеска дипломатија, која се у Савету безбедности УН шест пута супротставила предлогу америчке резолуције о „надгледаној независности” Косова, није ни за план Ахтисарија, ни за наметнуто решење, ни за окончање преговора. 

Штампа је објавила да је 13 кинеских полицајаца из састава Унмика успешно окончало свој 15-месечни мандат и да се сада нови контингент од 18 полицајаца обучава у провинцији Сечуан и спрема да оде на Косово. Та информација је објављена 8. јануара – дакле у време кад се и у Пекингу морало увелико знати да је Европска унија одлучила да Унмик замени својом мисијом, упркос противљењу Србије – и имплицира претпоставку да Кина и даље верује да на Косову не може бити никакве војске и полиције мимо снага које тамо шаље Савет безбедности.

Западна теза да је Косово само европско, а не и шире међународно питање – које Брисел све чешће користи у полемици са Русима – могла би Кину држати на дистанци више него Русију да Брисел својевремено није Кинезима обећао нешто друго.

У Пекингу је, 28. новембра прошле године, потписана декларација о стратешком партнерству Кине и ЕУ. У тој декларацији од 47 тачака, коју су потписали премијер Вен Ђијабао, португалски премијер Жозе Сократеш и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо, две стране се обавезују да редовне консултације и координацију акција око главних међународних и регионалних питања сматрају „важним делом свог свестраног стратешког партнерства” у интересу мира, стабилности и развоја у свету.

Међу областима око којих две стране треба тесно да сарађују помињу се Африка, Мјанмар (Бурма), Корејско полуострво, Иран, Блиски исток и – као једина регија из Европе – Косово. Ако је консултовао Пекинг око слања мисије на Косово, што би било логично претпоставити на основу обавеза ЕУ из поменуте декларације, Бриселу је јасно да и Кина превасходно држи до надлежности Савета безбедности, иако на страни можда оставља утисак да ће се, као азијска сила, у европска питања мање мешати од Русије, као евроазијске силе.

Постоји још један важан разлог због којег Кина са посебном осетљивошћу може да доживи проглашење независности Косова. То није, како се обично верује, страх од домино-ефекта све до Тибета и Синђијанга, него пре забринутост због политичког дејства стратегије западних великих сила, која није одобрена у Савету безбедности, на ситуацију на Тајвану.

На одметнутом острву се 22. марта, дакле након најављеног једностраног проглашења независности Косова, одржавају председнички избори и, истовремено, „референдум о пријему независног Тајвана у УН”. На недавним парламентарним изборима националистички Куоминтанг, који се залаже за поступно уједињење острва с матицом, тешко је поразио индепендисте и сепаратисте председника Чен Шуибјана. Али сада се они могу осетити охрабреним држањем Запада да се на референдуму позову на пример отцепљене српске покрајине, макар колико их Американци убеђивали да је Косово „случај за себе”.

Кина је добила уверавања лидера свих већих западних сила да оне неће подржати независност Тајвана, а активирала је и свој снажни лоби у УН. Тајван би, међутим, могао бити први на коме ће се посредно доказати – или не доказати – колико је Косово случај sui generis, а колико је илустрација дуплог стандарда.

Прича може да има и наставак – ако Косово, у потрази за страним инвеститорима, нађе помагаче на ренегатском острву. Тајван је 1999. аплаудирао агресији НАТО-а на Југославију, па је био обећао и помоћ од 300 милиона долара албанским избеглицама са Косова. Не зна се да ли је, и колико, то обећање и одржао. Али се из праксе зна да мале земље у невољи добијају тајванску финансијску помоћ само ако признају – Тајван. Сетимо се Македоније. Ако би се Приштина приближила таквом искушењу, прича би могла имати само један крај: да се Кина постара да Косово никад, као ни Тајван, не уђе у Уједињене нације