А где је ту Америка

Иако званично није „четврта преговарачка столица у Бриселу”, Вашингтон помно надгледа дијалог Београда и Приштине и уз Холандију подржава доношење британске резолуције о Сребреници у УН. Такође, САД су премијеру Вучићу обећале подршку отварању поглавља са ЕУ, али јасно траже да се формира специјални суд на Косову за злочине ОВК.

Међутим, присуство најутицајније глобалне силе у решавању преосталих послова на Балкану оставља утисак као да је из другог плана, без оперативног наступа у ситуацији када САД не крије да жели да смањи утицај Русије у овом делу југоисточне Европе.

Аналитичари немају дилему да „главне конце” овде ипак држе САД, што потврђује и Кристофер Марфи, амерички сенатор, демократа из Конектиката, који се још почетком ове године заложио за јачање америчке улоге на овом простору, како би се смањио утицај Москве. После Вучићеве посете Вашингтону, Данијел Сервер даје чак и смернице Београду уколико жели да напредује. Србија мора, како каже овај експерт за Балкан да се „отргне од Додика и његове политике”, а за то нема боље прилике од 20. годишњице масакра у Сребреници, која се обележава у јулу. Тада би Вучић морао да се извини у име Србије и изрази дубоко жаљење због жртава.

„У свим кључним тренуцима они се поново појаве, ’за столом или поред стола’”, оцењује Александра Јоксимовић, директорка Центра за спољну политику, која указује да Америка није баш тако невидљива на овом простору како се то некима чини.

„Само, они су у једном тренутку пренели одговорност за стабилизацију региона на ЕУ и узели нешто пасивнију улогу у тим процесима, што не значи да нису дубоко укључени у све што се дешава. И то не значи да на процесе не могу да утичу. И те како могу да утичу. Када је потребно, они то и чине”, каже Јоксимовићева, која подсећа да је Америка у неким кључним тренуцима била директно ангажована у региону – на Дејтонском споразуму је директно радила, као и на питању решавања кризе на Косову, 1999. године. Међутим, по окончању ове кризе, окренула се неким другим жариштима, Ираку, Авганистану...

Политички аналитичар Бранко Радун истиче да је, генерално гледано, Америка доминантна сила у Европи и на Балкану. „Тешко нешто може да се деси без зеленог светла Американаца. То, међутим, не значи да други, поред политике коју трасира Америка, немају утицај. Они, притом, обављају посао и за Америку и за себе, раде оно што је у њиховом интересу, а да се то не коси с америчким циљевима. Врло често Американци дефинишу циљеве и политику – при чему су врло значајни и Британци – а спровођење те политике је врло често у рукама Европљана”, каже Радун, према чијој је оцени тешко разлучити британску политику од америчке, а и „Немачка је у великој мери продужена рука америчке политике”.

Додуше, Немачка, како каже, покушава да негде створи простор за аутономно деловање на спољнополитичком плану, „али на примеру Украјине, рецимо, јасно се види колико може и сме”. Тамо су Вашингтон и Лондон зацртали генералну оријентацију да се иде у конфронтацију с Русијом. Иако су се Немци томе супротстављали јер је то супротно њиховом економском интересу, на крају су попустили.

А на питање зашто утицај САД овде сада није очигледан, он каже: „Они некада желе, а некада не желе да буду у првој линији, а увек има неко ко би за Американце нешто урадио јер добија поен код њих”. С друге стране, они не могу све да покрију, некад започну процес, па препусте локалним играчима, задржавајући контролу. „Више се Британија бави Европом него Американци, тако је дуже од пола века, као да су их делегирали. Али кад дође нека битна ситуација, кад треба преломити, онда се Американци умешају”, наглашава Радун.

Шта је циљ америчке политике у нашем региону, посебно у Србији? Да ли је то само умањење руског утицаја?

„Америка стратешки види коначно решење проблема овог региона кроз чланство у ЕУ, заговара то чланство у оној мери у којој је у могућности да утиче на то чланство. Али ако говоримо о садашњем тренутку и ако кажемо да је нормализација односа Београда и Приштине важан фактор за даљи напредак у европским интеграцијама, онда можемо рећи да Америка сасвим сигурно може да утиче на ток преговарачког процеса, на више начина и сасвим сигурно да то и ради”, мисли Јоксимовићева.

Истичући да су по избијању украјинске кризе односи између Запада и Русије кренули „пут неких старих модела”, она каже да Америка у овом тренутку покушава да целу Европу пре свега ослободи енергетске зависности од Русије, како то не би био некакав политичко-уцењивачки потенцијал, и да оснажи утицај ЕУ на Русију.

Према Радуновим речима, Американци желе да Руси овде буду што мање присутни, али не желе ни доминацију Немаца овде. „У последњих десетак година они су на овим просторима ограничавали утицај Немачке, која је покушавала да се привредно и на друге начине инсталира. Заправо, желе неку врсту баланса великих сила на Балкану, на једном од кључних геостратешких чворишта на планети, с тим да смање ниво присуства Русије”, наглашава Радун.