Куда води жигосање НВО

Ауторка текста „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку” („Политика”, 11. јуна) Јелена Попадић својим једностраним и необјективним приступом само је додатно учврстила мноштво предрасуда које већ увелико прате деловање невладиног сектора. То мноштво предрасуда садржано је у увреженом мишљену да су НВО паразитске организације везане за стране донације, да се оне у ствари баве политичким радом за рачун страних интереса, да угрожавају успостављене друштвене норме и сл. За овакву перцепцију невладиног сектора одговорност у великој мери сноси и сам тај сектор, јер је његова укупна делатност сведена на медијско експонирање неколико тзв. људскоправашких организација, које често прате актуелну политичку конјуктуру. У овом тексту је очигледно примењено поједностављивање јер се од неколико циљано и тенденциозно изабраних стабала не може видети шума.

Када дате наслов какав је дат поменутом тексту, у коме већ јасно желите да нагласите да у овој сиромашној земљи прокажене НВО добијају из буџета иста средства која се издвајају за науку, онда се може само очекивати даље ширење већ постојећег одијума који је у нашој јавности створен у односу на деловање невладиног сектора. При томе се с јасном политикантском намером изаберу представници оних НВО који су својим параполитичким деловањем највише и допринели стварању негативне и исполитизоване слике о делатности невладиних организација. То су, како и сама ауторка каже, организације којима се у јавним расправама посвећује највише пажње и које имају снажну подршку из водећих западних земаља. Те организације су биле прозиване због страних донација, а премијер Вучић гледа да изглади односе са њима чим западни амбасадори из Београда истакну своју забринутост због односа власти према невладином сектору. Јелена Попадић у свом тексту износи недоумицу да ли ће осуда јавности бити мања ако се зна да су протеклих година знатна средства из републичког буџета почеле да добијају НВО, а тиме се показало да ни нова власт није прекинула везу с невладиним сектором. Међутим, управо је новинарка „Политике” својим непрофесионалним и политикантским односом у разматрању проблематике деловања невладиних организација допринела њиховој даљој деградацији, жигосању и политичкој дисквалификацији и није одговорила на питање зашто би било која власт прекидала везе с невладиним сектором. Она очигледно не разуме да невладине организације нису нужно антивладине. И није ништа необично да држава финансира њихово деловање, јер је то и у њеном непосредном интересу, будући се тако проширује простор за грађанску и друштвену партиципацију. Не треба заборавити да невладин сектор ради поштујући услове пословања у овој земљи и тако уплаћује знатна средстава у државни буџет, а у њему је запослено и мноштво изузетно стручних људи који се баве истраживачким и научним радом. Управо су ове организације један од значајних фактора у грађењу стабилног демократског друштва у коме грађанин треба да има што активнију улогу.

Али ако селективно наведете Београдски фонд за политичку изузетност, Фонд за хуманитарно право, Грађанске иницијативе, Центар за културну деконтаминацију, Аутономни женски центар, Београдски центар за људска права и Геј стрејт алијансу, онда се добија искривљена непотпуна и политикантски обојена представа о невладином сектору у Србији. Додатно се објављују слике Соње Бисерко, Борке Павићевић, Наташе Кандић и Соње Лихт као нека врста потернице и тада се затвара круг поједностављивања и очите намере да се невладин сектор прикаже искључиво у једној димензији и без ширег и објективног увида у сву сложеност и богатство његовог деловања. Зато већ једном треба рећи да нису ове у тексту издвојене организације и четири апострофиране представнице НВО оличење и симбол овако жигосаног невладиног сектора, који у свом саставу има око 25.000 удружења, савеза и индивидуалних иницијатива. Такође треба нагласити да се ове организације баве изузетно значајним областима нашег друштва: здравство, спорт, избегличка питања, образовање, обезбеђивање јавног интереса, контрола трошења буџетских средстава, унапређивање учешћа грађана у друштвеном животу, социјални и хуманитарни рад. Оне при томе остварују изузетно важну контролну улогу деловања извршне власти и уз јавност представљају веома важне ослонце у стварању демократски организованог друштва.

Публициста