Три неуспешна отцепљења

Бањалука – Три сецесионистичка покрета, зачета почетком деведесетих година прошлог века у Хрватској и Босни и Херцеговини, завршена су неуспешно. Прва је нестала Хрватска Република Херцег Босна. Она је, после непуну годину постојања, угашена Вашингтонским споразумом којим је, у марту 1994. године, створена Федерација БиХ. Њој је признато право на конфедерацију са Хрватском, којег су се, барем за сада, обе стране незванично одрекле.

Затим је „Олуја”, операција хрватских оружаних снага изведена у августу 1995. године уз подршку западних сила, са географске и политичке карте Хрватске избрисала Републику Српску Крајину. Република Српска је прошла много боље. Она је, по Дејтонском споразуму, опстала као саставни део БиХ.

Овим покретима је заједничко и то што су настајали из најпре проглашених аутономија. Срби у Хрватској су прво формирали три српске аутономне области, које су касније ујединили и 19. децембра 1991. прогласили РСК. Исти рецепт су користили и Срби у БиХ, који су се, претходно, изјаснили за останак у бившој Југославији. Хрвати у БиХ су у октобру 1992. најпре основали Хрватску заједницу Херцег Босну, а следеће године у августу су је прогласили републиком.

(/slika2)РСК, РС и ХР Херцег Босну спаја и то што Србија и Хрватска нису прихватиле да се, док је рат трајао, уједине с њима. Истина, РС је тежила стварању савеза српских држава, док су крајински Срби у априлу 1991. донели одлуку о „присаједињењу са Србијом”. Хрвати у БиХ нису вукли овакве потезе, али нису ни крили да им је циљ уједињење са Хрватском.

На наше питање шта би се догодило са Крајином да је крајем фебруара 1995. године прихваћен план „З-4”, министар информација у Влади Републике Српске Крајине у егзилу Ратко Личина је одговорио: „Тадашњи председник наше владе др Милан Бабић је прихватио ’З-4’ пре почетка ’Олује’, али је она, ипак, изведена. Не треба заборавити ни следеће: иако је Крајина била под заштитом Уједињених нација, њу је, пре 'Олује’, на Миљевачком платоу, Маселници, у Медачком џепу и Западној Славонији нападала и освајала Хрватска војска. А Уједињене нације су се, у свим тим приликама, према Хрватској односиле као према размаженом детету.”

(/slika3)Република Српска је проглашена 9. јануара 1992. године. Био је то одговор на прегласавање српских посланика у Народној скупштини БиХ и то управо на питању самосталности и суверености БиХ. Српски посланици су тражили да се најпре постигне сагласност о новом унутрашњем уређењу БиХ, а онда одлучује о њеној независности. Бошњачки и хрватски су били против и они су донели одлуку о расписивању референдума о самосталности БиХ. Тиме су врата скоро четворогодишњем рату, из којег су Срби изашли као релативни победници, била отворена.

-----------------------------------------------------------

Различити аршини

Професор међународног права на бањалучком Правном факултету др Витомир Поповић за наш лист каже да сецесије Срба у БиХ и Хрватској и Хрвата у БиХ нису успеле јер су велике силе, у процесу распада Југославије, примењивале различите аршине и занемариле међународно право. „Право на самоопредељење признато је Словенцима и Хрватима у Хрватској, Македонцима и, на крају, Црногорцима, а ускраћено је Србима у Хрватској и Србима и Хрватима у БиХ. У случају БиХ, упркос чињеници да су Хрватска Република Херцег Босна и Република Српска биле реалност, тадашња Европска заједница је напустила принцип примењен на Југославији – да ту државу њени народи више не желе – и у први план је ставила заштиту њених граница. Када је реч о Србији, и овај принцип се напушта. И ово потврђује да је Хенри Кисинџер био у праву када је рекао да ’империје немају интереса да оперишу у оквиру једног међународног система: оне теже да буду систем’”, каже др Поповић.