Tri neuspešna otcepljenja

Banjaluka – Tri secesionistička pokreta, začeta početkom devedesetih godina prošlog veka u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, završena su neuspešno. Prva je nestala Hrvatska Republika Herceg Bosna. Ona je, posle nepunu godinu postojanja, ugašena Vašingtonskim sporazumom kojim je, u martu 1994. godine, stvorena Federacija BiH. Njoj je priznato pravo na konfederaciju sa Hrvatskom, kojeg su se, barem za sada, obe strane nezvanično odrekle.

Zatim je „Oluja”, operacija hrvatskih oružanih snaga izvedena u avgustu 1995. godine uz podršku zapadnih sila, sa geografske i političke karte Hrvatske izbrisala Republiku Srpsku Krajinu. Republika Srpska je prošla mnogo bolje. Ona je, po Dejtonskom sporazumu, opstala kao sastavni deo BiH.

Ovim pokretima je zajedničko i to što su nastajali iz najpre proglašenih autonomija. Srbi u Hrvatskoj su prvo formirali tri srpske autonomne oblasti, koje su kasnije ujedinili i 19. decembra 1991. proglasili RSK. Isti recept su koristili i Srbi u BiH, koji su se, prethodno, izjasnili za ostanak u bivšoj Jugoslaviji. Hrvati u BiH su u oktobru 1992. najpre osnovali Hrvatsku zajednicu Herceg Bosnu, a sledeće godine u avgustu su je proglasili republikom.

(/slika2)RSK, RS i HR Herceg Bosnu spaja i to što Srbija i Hrvatska nisu prihvatile da se, dok je rat trajao, ujedine s njima. Istina, RS je težila stvaranju saveza srpskih država, dok su krajinski Srbi u aprilu 1991. doneli odluku o „prisajedinjenju sa Srbijom”. Hrvati u BiH nisu vukli ovakve poteze, ali nisu ni krili da im je cilj ujedinjenje sa Hrvatskom.

Na naše pitanje šta bi se dogodilo sa Krajinom da je krajem februara 1995. godine prihvaćen plan „Z-4”, ministar informacija u Vladi Republike Srpske Krajine u egzilu Ratko Ličina je odgovorio: „Tadašnji predsednik naše vlade dr Milan Babić je prihvatio ’Z-4’ pre početka ’Oluje’, ali je ona, ipak, izvedena. Ne treba zaboraviti ni sledeće: iako je Krajina bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija, nju je, pre 'Oluje’, na Miljevačkom platou, Maselnici, u Medačkom džepu i Zapadnoj Slavoniji napadala i osvajala Hrvatska vojska. A Ujedinjene nacije su se, u svim tim prilikama, prema Hrvatskoj odnosile kao prema razmaženom detetu.”

(/slika3)Republika Srpska je proglašena 9. januara 1992. godine. Bio je to odgovor na preglasavanje srpskih poslanika u Narodnoj skupštini BiH i to upravo na pitanju samostalnosti i suverenosti BiH. Srpski poslanici su tražili da se najpre postigne saglasnost o novom unutrašnjem uređenju BiH, a onda odlučuje o njenoj nezavisnosti. Bošnjački i hrvatski su bili protiv i oni su doneli odluku o raspisivanju referenduma o samostalnosti BiH. Time su vrata skoro četvorogodišnjem ratu, iz kojeg su Srbi izašli kao relativni pobednici, bila otvorena.

-----------------------------------------------------------

Različiti aršini

Profesor međunarodnog prava na banjalučkom Pravnom fakultetu dr Vitomir Popović za naš list kaže da secesije Srba u BiH i Hrvatskoj i Hrvata u BiH nisu uspele jer su velike sile, u procesu raspada Jugoslavije, primenjivale različite aršine i zanemarile međunarodno pravo. „Pravo na samoopredeljenje priznato je Slovencima i Hrvatima u Hrvatskoj, Makedoncima i, na kraju, Crnogorcima, a uskraćeno je Srbima u Hrvatskoj i Srbima i Hrvatima u BiH. U slučaju BiH, uprkos činjenici da su Hrvatska Republika Herceg Bosna i Republika Srpska bile realnost, tadašnja Evropska zajednica je napustila princip primenjen na Jugoslaviji – da tu državu njeni narodi više ne žele – i u prvi plan je stavila zaštitu njenih granica. Kada je reč o Srbiji, i ovaj princip se napušta. I ovo potvrđuje da je Henri Kisindžer bio u pravu kada je rekao da ’imperije nemaju interesa da operišu u okviru jednog međunarodnog sistema: one teže da budu sistem’”, kaže dr Popović.