Наши интереси

Србија разврстана на изборима, тренутно се окупила око одговора на питање шта учинити када Приштина прогласи независност. Сагласност није апсолутна, па позив Томислава Николића на заједничке велике демонстрације остаје без одговора Бориса Тадића и Војислава Коштунице. Од гласног позива радикала јединство много више крхкијим чини питање „А шта ако нам за десет дана понуде да потпишемо Споразум о придруживању Европској унији“. Коначно, јединство потпуно угрoжава партијско тумачење резултата председничких избора, нарочито оно које заборавља да је демократија владавина већине, која – макар већа и за само један глас – има мандат да спроводи политику коју је заступала на изборима.

И док су политичари почели постизборну поделу изборног плена, у Институту друштвених наука у Београду социолози, политиколози, економисти, филозофи и правници расправљали су шта је стварно национални и државни интерес Србије данас, а као повод им нису послужили избори већ зборник радова 13 аутора под називом „Национални и државни интерес модерне Србије”. Гост из Загреба, професор Жарко Пуховски рекао је да Србија има књигу коју суседне земље немају.

Ипак, вероватно би се многи Срби одмах мењали са околним земљама, јер у њима постоји сагласје око државних и националних интереса. Словенци, Хрвати и босански муслимани су хтели своје државе у Титовим границама, Албанци Косово, а Срби и да сачувају Југославију и да границу помере до Карлобага и Карловца и да направе федерацију од четири републике ... Раштрканост Срба слабила је њихово јединство, колико је остале чинио хомогеним живот на „заокруженој“ територији.

Драгица Вујадиновић, професорка Правног факултета, каже да су околне земље у предности, јер немају тако драстично и суштински отворено територијално питање. Србија је земља без граница, суштински још од смрти Јосипа Броза Тита, што постаје сасвим очигледно од 1991. године. Данас Србија не зна да ли ће икада вратити своје царинике и пограничну полицију на планине изнад Дечана и цркве Богородице Љевишке одакле их је повукла 1999. године.

„У предности су околне земље и зато што нема суштинског противљења половине бирачког тела и расцепљености политичких елита око питања европске будућности и укључивања у међународну заједницу“, каже Драгица Вујадиновић.

О тој расцепљености професор Војин Димитријевић каже да када су почеле да се распршују социјалистичко-националистичке магле у Србији 2000. године, питање европских интеграција морало је да се рационално постави као питање њеног националног, односно државног интереса. „Неслагања у српској политичкој елити у ствари се врте око одговора на ово питање. Према резултатима истраживања јавног мњења, постоји јака подршка учлањењу у ЕУ, али се она мора узети с неколико зрнаца соли. Прво, ова је подршка можда широка, али је и плитка (као некада подршка Анти Mарковићу), па зато може да се поништи сваким јачим емоционалним доживљајем. Друго, представа о ЕУ претежно почива на претпоставци да сам чин учлањења доноси велике економске предности, али да с тим у вези не треба предузети велика социјална или ментална прилагођавања. Треће, у Србији постоји јак антизападни ресентиман, који наликује на лошу перцепцију Аустрије и других западних сила у 19. веку. Лоше осећање према Западу нарочито је појачано неразумном оружаном интервенцијом НАТО 1999. године. Зато је данас можда политички тешко супротстављати се ЕУ, али није тешко бити противник евроатлантских интеграција, јер оне обухватају и учлањење у НАТО. То је утолико лакше када се повеже са судбином Косова и Метохије, око које се сада прелама цела дискусија о националном интересу Србије. Онај ко успе да став према ЕУ повеже с Косовом и напуштање Косова представи као цену приступања Унији има јаке шансе да ослаби проевропска расположења у Србији“, закључак је Димитријевића.

Како онда Драгица Вујадиновић види државни интерес Србије. „Државни интерес Србије је да се осим подразумеваног бављења питањима територије и суверенитета, примарно и истовремено гради поредак на принципима уставне демократије, као и институционални механизми с максималном бригом о мањинама и о свим грађанима (посебно оним угроженим друштвеним слојевима – старима, женама, младима, деци, незапосленима, губитницима транзиције), да се одлучно дела у правцу интеграције у ЕУ, да се заврше обавезе према Хагу... У државном интересу је да земља не иде опет у изолацију и нови круг мрака и тешког заостајања за светом и окружењем... У крајњем исходу, највиши државни интерес је везан за квалитет живота грађана у стабилној и демократској држави”.