Ревизија, то сам ја

Крајем фебруара екипа горњомилановачког „Металца” путуједа одмери „младу” – стару фабрику посуђа „Сервостаљ”, највећу у Русији, која послује, на седамсто километара од Москве, у саставу велике железаре, десет пута веће од смедеревске. Да прегледа папире, провери финансијско стање и почне преговоре о куповини.

Драгољуб Вукадиновић, две деценије први човек „Металца”, гостујући ове недеље у „Политикином пословном клубу”, открио је најновији пословни потез, али о „детаљима”, као што је цена, не би да говори – док се преговори не заврше.

Да ли то значи оријентацију са захтевнијих западних на руско тржиште?

Колико је битно да будемо на развијеним тржиштима западне Европе, која нас терају да подижемо квалитет и усавршавамо дизајн, важно је и да смо на великом руском тржишту, које годишње усиса посуђе вредно 180 милиона евра. Међутим, заблуда је да је руско тржиште мање захтевно. И тамо се тражи европски квалитет. Ми, иначе, у Русији, годишње продамо робу вредну шест милиона евра. Могли бисмо и више, али не желимо да зависимо само од једног тржишта. Присутни смо у 25 земаља.

Нисте ли се тако расплинули на много адреса?

Желимо да будемо у што више земаља, ради сигурности: ако један партнер искочи, да имамо алтернативу.

Да ли је „Металац”, због тога из посуђа, „ускочио” и у судопере, а од пре две године и бојлере?

Производња посуђа је и данас основна делатност и учествује са 70 одсто у укупној производњи „Металца”. Кад су почеле реформе, 30 одсто вишка запослених у производњи емајлираног посуђа, морали смо или да отпустимо или да им нађемо нови посао. Тако смо почели са новим програмима: судопере, тефлонско и инокс посуђе, амбалажа, трговина, и на крају и бојлери. Упослили смо вишак, запослили нове раднике, отварали нове фирме и овде и у Подгорици, и Загребу, и Русији, купили три фирме у приватизацији.

 Извозите чак 60 одсто произведеног посуђа или четири милиона комада. Има ли рецепта?

Прво морате направити прави производ за правог купца, а друго, морате имати квалитет и бити поуздани – испуњавати уговорене обавезе, поштовати стандарде, квалитет и рокове. Можете једном да преварите, али више не. Ако касните два пута, кад испоручите робу платиће вам, али са вама више неће радити.

Ипак, кога је било најтеже освојити?

Рецимо, својевремено сам једног купца, тада највећег француског дистрибутера, покушавао да освојим пуних пет година. Сваке године сам се уредно најављивао: или није хтео да разговара или ме је примао само на 15 минута. На крају сам успео, дошли смо до уговора од 1,5 милиона евра. Данас Французи од нас купују посуђе за четири милиона евра.

Односи са купцима са којима дуже послујемо, а 20 година радимо без иједне рекламације, заснивају се на поверењу. Један Енглез, наш пословни партнер, на питање новинара „како је посао уговорен”, одговорио је: „Па руковао сам се са Вукадиновићем”.

Шерпама је „Металац” „препливао” и океан?

Америчко тржиште освајамо још од 1972. године и још то нисмо успели. Тамо смо продали тек за милион долара посуђа.

Зато што је далеко, па се не исплати или зато што америчке домаћице преферирају фаст фуд?

Баш нисмо имали среће. Таман кад смо надомак већег продора нешто се деси. Осамдесетих су неки наши купци доживели трагедију, деведесетих су нас стигле санкције које су биле оштрије и трајале дуже у Америци, него у Европи... Већ две године излажемо у Чикагу и поново покушавамо, после 15 година паузе.

Једна од првих лекција из конкурентности за произвођаче из земаља попут Србије своди се на препоруку да нађу своју „тржишну нишу”. Где се удомило посуђе „металац”?

Свуда у свету, 70 одсто купаца гледа да купи што јефтинији производ, пет процената купује топ квалитет и спремно је понекад да за марку плати цену која је изнад квалитета. Ми циљамо на преосталих 25 одсто које интересује добар квалитет по средњој цени.

Шта Вам фали да будете „топ”, да станете у ред са „Фислером” или „Силитом”?

Они имају мало бољи квалитет, али су двоструко скупљи. Знамо у шта треба да уложимо да бисмо имали тај врхунски квалитет, умемо то да направимо, али не можемо да га продамо ни по приближној цени. Иако нас сматрају једним од прволигаша у производњи посуђа, да би се попели у сам врх или тачније да би нас купци тако третирали, морамо и од производа направити бренд, а то се не може брзо. А били смо прво из СФРЈ, па из Србије под санкцијама, десет година нас није било на неким тржиштима или смо радили под туђим именом. Наши произвођачи још плаћају цену свега што се овде догодило и лошег имиџа земље.

Најављујући активности на промени имиџа земље, у влади су се латили „брендирања”?

Ако мисле да ће неки тим или комисија избрендирати Србију и променити њен имиџ у свету онда греше. Могу да причају да је нешто добро и лепо, ако то није тако, свет ће нам се смејати. Ако Србија хоће да постане бренд мора да има и стабилну политику и развијену привреду, и добро образовање, и правну регулативу, и ефикасно судство, и еколошки чисту државу, и здрав спорт ... И самим тим ће бити брендирана.

Водили сте први Национални савет за конкурентност, а однедавно сте заменик председника новог Савета. Како да се коначно мрднемо са осамдесет и неке позиције на светској лествици конкурентности?

Како то рече један експерт за конкурентност „рибе не разумеју у ком мору пливају”. Ни Срби не разумеју у којој држави живе. Прво треба разбити заблуде да држава треба да обезбеди просперитет за све грађане, да се он стиче рођењем или да се постиже јефтином радном снагом, извозом сировина и репроматеријала.

Да сте Ви у влади, шта бисте конкретно урадили?

Најважније је да се направи добра инфраструктура – путеви, железница, телекомуникације, да се развијају и региони, а не само Београд, да се образовање прилагоди потребама привреде и тржишног пословања.

Па зато је и направљен НИП?

То је више кречење и шминкање. Наравно, потребне су нам и сређене школе и домови здравља, али то не запошљава нове раднике.

А приватизација, требало би да је увелико завршена? 

Главна грешка је што су неки велики системи остављени за крај приватизације. Уместо да су на почетку реструктурисани и продати, они су, умеђувремену, још више пропали. Шта сад вреде „Магнохром”, „Застава”, МИН или Електронска, неки текстилни комбинати.

Ви сте тај посао обавили међу првима –по Марковићевом, а остатак по закону из ’97. И фабрика је остала у рукама запослених. Ко су, после пет година на берзи, власници „Металца”?

Инвестициони фондови, углавном страни, држе 45 одсто, грађани Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, који су сматрали да је добро уложити паре у наше акције, купили су укупно пет процената, док је 50 одсто и даље у рукама радника „Металца”.

Иако се акције „Металца” сматрају једним од најстабилнијих, ни оне нису имуне на збивања изван берзе?

Дуго су се држале на између 5.600 и 5.800, да би сад опале на 4.300 динара. Нисмо забринути, јер то се догађа и „Банинију”, и „Бамбију”, и „Алфи” из Врања, и банкама – као последица тренутног одсуства заинтересованих на берзи.

Планирате ли нову емисију ради прикупљања капитала за те развојне програме?

Имамо релативно довољно сопственог капитала, а и као фирма са здравим билансима, можемо да добијемо кредите по приближно светским условима, нешто мало скупље.

Колико вам је акционарство било брана од политичког утицаја?

Никад се нисам бавио политиком, бранио сам се од политичких утицаја и утицао на топ менаџмент да се баве само својим послом.

Сви чланови Управног одбора, сем Вас, су људи ван „Металца”и то позната имена српске економије?

Још ’91. смо се определили да радимо као фирме на западу, да од управног одбора не правимо мини раднички савет, да он не буде само декорација, већ састављен од експерата за поједине области.

И ревизори кажу да годинама не могу да вам пронађу ниједну замерку ?

Ма, ревизија сам ја. Тражим да се прописи и процедура строго поштују, да се води рачуна да се не праве грешке, да неко не завуче руку у џеп. Ако се тако ради, екстерна ревизија је формалност која се мора одрадити по закону.

-----------------------------------------------------------

„Привредник” није лобирао да Дракулић купи Бор

Уговарате милионе евра, у друштву сте неких који слове за тајкуне, а не називају вас тајкуном и не помињу ни у једној афери. Како сте се сачували?

Водим једну здраву фирму са 1.600 задовољних радника и поносан сам што у њој нема повода за афере. Мојој деци сам дао образовање, решио им стамбено питање и немам амбиција да обезбедим и праунуке и чукунунуке. Имам довољно да живим пристојно, изнад просека, да приуштим себи и одмор, и путовање, и скијање. И да се не плашим да сутра живим од своје пензије.

У Клубу сте „Привредник”, о чијим члановима појединачно има врло контроверзних мишљења?

И ја о сваком члану клуба имам мишљење. Свако има свој стил и свако је на овај или онај начин стекао новац. Али никога не могу да осуђујем, пре него што га осуде они којима је то посао. Оно што могу да тврдим јесте да је „Привредник” створен на здравој основи, као место окупљања успешних привредника, који ће се састајати, размењивати искуства, износити мишљења и предлоге са добрим намерама за земљу. Међутим, то је погрешно схваћено као нека моћ.

Али „Привредник” важи за јаку лобистичку групу?

Ма какви. Па да смо хтели ми бисмо лобирали, рецимо... да Дракулић добије Бор.

Обичном свету боде очи кућа у Шекспировој и оних сто хиљада евра приступнине за Клуб. Јесте ли и Ви то уплатили?

Члан сам ја, а новац је дао „Металац”. Са тих 100.000 евра, постали смо сувласник репрезентативне куће у коју на разговоре водим већину партнера из иностранства. Ако сутра будемо изашли из Клуба, „Металац” ће добити свој новац. Није тајна ни да је годишња чланарина три хиљаде евра, јер та кућа, као свака, има трошкове, мора да се одржава, неко мора да је чува, да сређује двориште, да води администрацију...

Уз политичаре, међу спортским функционерима све је више ваших колега – привредника. Ви сте, сем у „Металцу” и у „Партизану”?

Не знам да нас има много. У „Звезду” је сада дошао Спасојевић, у Партизану смо Караџић и ја. Потпредседник сам фудбалског клуба и члан Управног одбора спортског друштва. Клубове морају да воде успешни људи и спортисти. Истина, има привредника који се тако зову, али ја их не сматрам колегама. Дошли су до новца на брзину и да би себе промовисали, да би о њима писале новине, било је најлакше да уложе у клубове, да за неколико година дају неколико милиона. Највећи део тих клубова је нестао. Нестали су и ти људи.

Афере потресају управо врхунски спорт. После „Звезде”, како неки пишу, под лупу ће и „Партизан”?

Нећу да улазим у то да ли је нешто било или није. Оно што ја знам за ових годину и по, да је „Партизан” један од најздравијих колектива у земљи, да је ова управа чиста, да ти момци Томић, Петрић... раде како ваља. А оно у шта сам сигуран јесте да мени лично нико не може да приговори ни за један евро у спорту, а камоли за милионе.

Кажу да је Ваш глас и кад је усамљен, најмоћнији? Као у случају доскорашњег селектора Клементеа?

Не могу да схватим да плаћамо некога 30.000 евра месечно, а да су му резултати све слабији. Нисам био спреман да гласам само за име, без гаранције да ће обезбедити успех у наредном периоду. И аргументима сам убедио остале. Његов одлазак био је последица његовог нерада, а не моје моћи.

-----------------------------------------------------------

Народу је доста страхова

За данас је најављено једнострано проглашење независности Косова. Да ли Вас то као привредника плаши?

Не плашим се да ће се то одразити на пословање „Металца”. Прегурали смо и много горих тренутака у време санкција. Више су забринути потенцијални и они већ присутни страни инвеститори, плашећи се наше реакције. С друге стране, држава треба да уради све што је потребно за очување суверенитета и интегритета земље. Али људима морамо отворити очи.Овом народу је доста страхова. Увек га нечим плашимо.

Збивања око Космета већ одлажу следеће кораке ка ЕУ?

Овакви какви јесмо нисмо ни спремни да уђемо у ЕУ и да се такмичимо са онима који су од нас бољи. Видите где се налазимо на лествици конкурентности већ пет година. Није довољно да само политички изразимо своју вољу, да донесемо 300 закона и прописа и још триста променимо. За мене је много важније да унапредимо пословање, ојачамо привредни сектор како бисмо кад уђемо у ЕУ били спремни да одговоримо захтевима високорегулисаног тржишта и удару конкуренције. Да нам се не догоди да годинама трпимо последице, као услед либерализације 2001, у коју смо ушли потпуно неспремни, изнемогли од санкција.