Злочин „доброг момка”

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 16. фебруара – Био је најљубазнији и најмирнији момак на свету, посвећен пружању помоћи људима. Професор криминологије на Универзитету северног Илиноиса, Џим Томас тако је видео свог студента Стивена Казмарчека, произвео га у свог помоћника на предавањима и постао његов пријатељ.

Тандем је, међутим, раздвојен прошлог четвртка на начин који је професора нагнао да промени своје процене, а нацију бацио у још једно дубоко преиспитивање. Казмарчек (27) је наоружан с четири револвера, упао на час геологије и хицима усмртио пет и ранио шест студената, извршивши потом самоубиство.

Јавне и друге приче

Шта га је нагнало да устрели колеге, вероватно ће остати међу загонеткама које неће бити одгонетнуте. За собом није оставио опроштајно писмо, а остали његови трагови га представљају као одличног студента, комуникативном младића, ангажованог нарочито на курсевима за преображај криминалаца, међу које се ипак сврстао пре него што је себи одузео живот.

У јавном оптицају су биле само његове врлине. Награђиван за успехе у учењу, цењен друг, без полицијског досијеа, регуларно регистровани власник оружја, предводник колега у групама за проучавање кривичног система, заинтересован и за усавршавање у социјалном раду, нарочито на пољу менталног здравља..

Тек пошто је друге завио у црно, на видело су избиле и неке његове друге карактеристике. Био је, наводи се, психички нестабилан, из војске је отпуштен после неколико месеци из „разлога који се не наводе”, а испомоћ као стражар у локалном затвору напустио је нагло, без образложења.

Припуцао је убрзо по престанку узимања лекова у још необнародованој врсти терапије за смиривање. „Почео је да се чудно понаша”, регистровала је и полиција, не прецизирајући шта је то код Казмарчека почело да одудара од његове дотад „подобне” природе.

Истражитељи слуте да би „окидач” могао да буде недавни његов раскид с девојком. Најшира јавност и даље је у шоку.

К себи понајвише не могу да дођу они који су познавали Казмарчека као фину и перспективну особу. Збрисана им је, наиме, овде обожавана упрошћена подела на добре и лоше момке, јер је управо „добар момак” учинио злодело.

Хроничари оружаних препада у САД нису изненађени јер им право на то не да статистика. У овој земљи годишње се, у просеку, изведе око 300.000 оружаних препада у којима живот изгуби око 30.000 људи. Стопа такве смртности је већа него било где у развијеном свету. Сваки трећи од 300 и нешто милиона Американаца поседује бар једно оружје, а укупно – 230 милиона комада.

Аналитичаре посебно брину убиства у образовним установама, нарочито после маскара на универзитету Вирџинија тек, где је прошлог априла један студент убио више од 30 колега. Предлажу се разноврсне мере додатне заштите. Једни су за строжу контролу и ефикаснији систем узбуњивања, док други инсистирају да се проблем реши – наоружавањем студената. „Једини начин да се супротставите особи с пиштољем јесте да и ви имате пиштољ”, изјавио је „Ју-Ес-Еј тудеју” студент инжењерства из Синсинатија Мајкл Флиткрафт. „Одобрењем да оружје уђе у учионице, ствари би постале још горе”, тврди Гарет Еванс који је задобио ране у обе ноге приликом масакра у Вирџинија теку.

Експерти процењују да ни најновија трагедија неће ништа битно променити, због великог утицаја који оружани лоби има на политичаре. И даље ће свако, па и тинејџери, лако долазити до свакојаких „пуца”, које се третирају као оваплоћење права на личну самоодбрану.

Изгубљене наде

Али, млади су све напетији а оружје им је једна од врло доступних ствари за искаљивање незадовољства – сугерише Џефри Спраг из орегонског Института за изучавање насиља и деструктивног понашања. Пуцњаве по просветним институцијама су учестале па предавач за сузбијање таквих драма Бил Бонд констатује: „Само се разликују имена школа и починилаца али је све то једна јединствена прича о младима који су изгубили наду.”

Безнађе је бољка а Патрик Толан са чикашког Универзитета Илиноис каже да тек „свака трећа млада особа с менталним поремећајем добија одговарајући третман”. Присетио се, новим поводима, и своје младости кад су наставници с ђацима изводили вежбе за случај нуклеарног напада и кад су сви због такве могућности осећали велики страх.

Садашњи ђаци су под сличним страхом, само што се овога пута не ради о зебњи од руских пројектила, него од упада наоружаног нападача на час. Слути да је данас њима теже него њему некада. „Морају да буду приправни за нешто што не могу да предвиде.” На нешто непредвидљиво као што је био злочин „доброг момка” Стивена Казмарчека. Иако је он, како се тврди, делове оружане опреме набавио посредством Интернета, код истог продавца који је снабдео и починиоца масакра на Вирџинија теку…