Оправдање за Халама Фоа

ИНТЕРВЈУ
Поводом успостављања заједничке програмске сарадње између палићког Фестивала европског филма и Мотовунског филмског фестивала, Специјално признање – награда за филм који се приказује у такмичарскoм програму оба фестивала – припало је британској драми "Халам Фо" Дејвида Мекензија.
Четрдесетогодишњи Мекензи одрастао је у Шкотској, а као и већина британских редитеља, каријеру је започео кратким играним филмовима за које је освојио бројне награде. У области играног филма дебитовао је нискобуџетним делом "Последња велика дивљина", да би уследили "Млади Адам" (често приказиван на домаћим телевизијским каналима са Јуаном Мекгрегором у главној улози), "Азил" и најновији – "Халам Фо", награђен "Сребрним медведом" на овогодишњем берлинском фестивалу, који званичну биоскопску дистрибуцију у Великој Британији почиње 31. августа.

Редитељ Мекензи био је гост палићког фестивала, а са севера Србије отпутовао је у Мотовун, на водећу хрватску филмску фешту.

"Халам Фо" је екранизација дебитантског романа Питера Џинкса. Шта вас привлачи књижевности? Значи ли то да нема добрих оригиналних сценарија?

– Није да нема добрих оригиналних сценарија. Редитељ треба да се нађе са сценаријем, што се мени десило у случају филма "Последња велика дивљина" за који је сценарио писао мој брат Алистер. Тренутно је много више добрих романа које треба екранизовати него оригиналних сценарија јер су им идеје проблематичне. С друге стране, одувек сам волео да читам, читам доста и у свакој прилици, а роман који ћу екранизовати пажљиво бирам. Често замолим пријатеље да ми препоруче добар роман и да ме убеде да би био добар филм. У овом као и у претходна два случаја се нисам покајао, мислим да сам направио добар избор.

Одлучујете се за романе који нису међу најпопуларнијим. Зашто избегавате бестселере и класике енглеске књижевности?

– Класици су добри, али нису оно што ме привлачи, нису мој сензибилитет. Имам утисак да никада не бих могао да снимам по романима Џејн Остин или њој сличним писцима. Не осећам се пријатно у том материјалу. Искрено, то ми је љигаво, доста пута испричано и прежвакано. Прошле године смо имали нову филмску верзију "Гордости и предрасуда" и Британија је трчала у биоскопе, а није много добила. Не кажем да то није добро, али је превише. Има толико младих писаца и романа који су добри за екранизацију. Не бих да се свађам са традицијом, са Шекспиром и оним што је већ устаљено у Британији, али мислим да би и Би-Би-Си и други продуценти требало да понуде мало шири спектар сценарија. Пре неколико година, Стивен Далдри је снимио филм "Били Елиот" и направио прави бум и у Британији и у свету. Сви су гледали тај филм. Тако нешто нам треба.

Шекспира треба екранизовати, али и адаптирати, мењати, прилагођавати. Мене не интересују толико позната дела, колико мале, животне приче, као што сам "Адама" снимио по роману који је 1954. године снимио Александар Троћи, а који је тако савремен као да је настао прошле године. Радио сам са Патриком Марбером, идејним творцем одличног драмског текста и сценарија филма "Блискост". То је генијалан текст. У том филму имате само четири лика и садашње време, савремене емоције, ћутњу, лажи, истине, исповест и игру. То треба приказати.

Ваш нови филм "Халам Фо" је горко-слатка психолошка драма о сазревању седамнаестогодишњег младића. Приказујете управо ту игру о којој говорите код Марбера?

– Томе ме је Марбер научио (осмех). Он је сјајан писац, одлично посматра људе и односе међу њима. Зато су његови текстови одлични и више него добро изнијансирани односи међи ликовима. Читајући роман "Халам Фо" и радећи на сценарију често сам желео да оправдам мог јунака. Он је остао без мајке за коју је био везан. Као и свако од нас, тражи је у свакој новој особи коју упозна. У томе се и огледа његово сазревање, да када нађе ту особу, схвати да то није то, да је његова мајка једина и да мора да прихвати ствари такве какве јесу и да настави даље.

Музику у Вашем филму је компоновала популарна група "Франц Фердинанд" која је прошле године наступала на Егзит фестивалу и која у Србији има много обожавалаца. Британски музички утицај је, чини се, и даље јак?

– Јак је у Европи, али у Америци не. Британских гитара нема у Америци. Тамо влада само њихов реп и хип-хоп, што мени не прија и што не разумем. Амерички клинци само то упијају, док су Британци и даље доследни гитарама. Наравно, то су другачије гитаре него оне које су тако добро прославиле "Битлсе". Садашња британска музичка сцена је врло добра и филмови раде на промоцији те музике. Сетите се филма "Trainspotting" Денија Бојла. У том филму смо слушали све оно добро и утицајно из претходне деценије, а свет зна ту музику захваљујући филму.