Италија као узор и партнер

Од нашег специјалног извештача

Милано – Просечна старост машина у Србији је тридесетак година. Само на основу овог податка, да нисам амбасадор, знао бих шта треба да радим у Србији. Овим речима је амбасадор Италије у Београду, Ђузепе Манцо, започео излагање на италијанско-српском пољопривредно-прехрамбеном бизнис форуму у Милану, који је организовала Интеза банка у склопу посете светској изложби Експо Милано 2015. Истина, пратећи главну тему светске изложбе, овај скуп био је посвећен храни и пољопривреди, али, како се мало касније показало, његова екселенција је добро знала шта говори.

Италија је друга земља у свету по производњи машина за прераду и производњу пољопривредно-прехрамбених производа. И то што више увози него што извози хране, није јој велики проблем, јер продајом машина и опреме, рецимо за кафу, прави невероватне резултате.

Италијанско-српском пољопривредно-прехрамбеном бизнис форуму, што је изузетна новина, поред високих представника влада две земље, дипломатских мисија и привредних удружења, присуствовало је и директно у његовом раду учествовало и више од двадесет клијената Интеза банке из Србије, углавном власника малих прехрамбених предузећа. Сви су имали прилике да од наших, али и италијанских људи из пољопривреде, производње хране, бизниса и банака, чују на шта институционално могу да рачунају.

Укратко – Италијани су спремни да нам помогну у готово свим сегментима пољопривредно-прехрамбеног сектора, нарочито знањем и искуством, без обзира на огромне разлике у степену развијености наше и њихове пољопривредно-прехрамбене индустрије. Домаћини су им поручили да управо те велике разлике не смеју да буду хендикеп, већ неслућено велики простор за сарадњу.

У реду је, рекли су. Ви производите много више хране него што вам је потребно. Више од 3,5 милиона тона примарних производа. Доста тога извозите. Ево, ми смо спремни да вам покажемо, да вам помогнемо да те сировине заједнички прерадимо и извеземо их на трећа тржишта. Италијанима је добро позната наша могућност да без царине извозимо робу у земље са више од 800 милиона потрошача. 

Осим размене искустава, институционалних и системских могућности које пружају две земље, али и банка Интеза, која је, како рече председник Извршног одбора Драгиња Ђурић, мост за сарадњу не само држава, привреда, већ и привредника, наши већ стасали пословни људи срели су се и са италијанским предузећима, клијентима групације Интеза Санпаоло, у оквиру које послује Интеза банка. Пружена им је прилика да у непосредном контакту, лицем у лице, покушају да успоставе нове пословне везе и понешто, ако је могуће и науче – како то италијанска пољопривреда од 34 милијарде евра извоза чак 28 направи продајом врхунских, дакле скупих производа, а свега шест извозом сировина.

Србија, нажалост, направи нешто више од неколико милијарди евра извоза. Око милијарду евра јој је суфицит, али четири петине укупних испорука у свет чине – сировине. Ми смо мала земља. С око четири милиона хектара обрадиве земље не смемо, нити можемо да свој извозни резултат правимо продајом кукуруза или пшенице. Да малине не извозимо у леденим таблама, већ да их са Италијанима претворимо у најбоље сладоледе и да их тек тада, по много вишој цени извозимо у свет.  

Али, како то учинити? Истини за вољу, како се и у Милану могло видети, постоје добра воља, жеља, институционалне и све друге могућности. Чак ни паре нису проблем. Само преко Интеза банке инвестирано је у Србију 2,5 милијарди евра.

Можда је близу истине био модератор једног од скупова, Миодраг Костић, власник „МК комерца”, који мирно рече: „Италијане треба само копирати. Они су мајстори у производњи робе за извоз. Сваки њихов бренд са препознатљивим знаком Made in Italy свуда има купце, јер иза њих стоји моћна привреда и држава која је знала да постави правила која томе погодују”.

Било би, наравно, одвећ једноставно па ту његову опаску узети здраво за готово и као готов модел за нашу посусталу пољопривреду. Истина је, међутим, много болнија.

Наш национални колач годишње са 17 одсто учешћа „умеси” пољопривредно-прехрамбени сектор. У њему ради чак 20 одсто становништва. Дотле италијанском бруто домаћем производу пољопривреда доприноси са свега 3,8 процената. И код њих и код нас у огромном броју доминирају мала, готово микро предузећа до десет запослених. Али, док је то код њих предност, код нас је то готово непремостив проблем. Наш привредни и укупан економски систем још није тако „наштимован” да подстиче бизнис и приватну иницијативу.

Због тога је овај сусрет наших и италијанских прехрамбено-пољопривредних посленика био више него добра прилика за оно што се веома често чуло са говорнице у централи групе Интеза Санпаоло у Милану – недостаје нам чешћа и добра комуникација. Разлике између две пољопривреде су огромне, али не и непремостиве да се пронађу заједнички интереси и заједнички послови који ће Србији омогућити бржи и квалитетнији развој.

Фереро и лешници

Сусрет наших и италијанских пољопривредно-прехрамбених привредника био је и прилика да се изблиза упознамо са компанијом „Фереро”, која је недавно купила наше пољопривредно добро „Алекса Шантић” на чијих ће 700 хектара засадити лешнике, без којих та специјализована фирма за производњу чоколада и слаткиша не би могла да опстане. „Фереро” је у огромном проценту ослоњен на набавку лешника из Турске, која држи чак 73 одсто светске производње. Имају нешто засада код куће и Чилеу, али све им је то недовољно за дугорочну безбедност и стабилност у испорукама. Србија им је, не само због климатских и других услова, постала ново прибежиште, али до рода лешника „Фереро” квалитета не може се доћи за седам до десет година. „Ферер” планира да засаде лешника у Србији, поготово у сарадњи са малим фармерима, прошири на две, па и десет хиљада хектара, али за сада не види било какву финалну производњу слаткиша код нас. Тек да се зна.