Чији је Насер јунак

Велики број Срба са ове и оне стране Дрине данас је огорчен одлуком швајцарског правосуђа да Насера Орића изручи Сарајеву а не Београду. Али Сарајлије које су Орића дочекале као хероја немају превише разлога за ликовање.

Ево зашто. Двадесет година после страшног масакра над Бошњацима у Сребреници, када је тренутак да се посебно обележи та трагедија, догодило се нешто што им нимало не иде наруку. Уместо достојанственог сећања на жртве, читава балканска јавност се присетила сребреничког ратног команданта који је био много ближи ратном злочину него достојанству.

Има ли веће ироније да један народ, који је уверен да моралну супериорност над својим противницима у крвавом грађанском рату заснива на страдању цивила, за симбола своје борбе добије Насера Орића? Ту иронију је до краја оголио злосрећни Ћамил Дураковић, начелник Сребренице који је изједначио судбину својих мртвих суграђана са судбином живог ратног злочинца. То што Насера Орића ниједан суд никад није осудио не значи да не постоје многобројни сведоци и докази о његовим крвавим рукама. Један од сведока је и Ибран Мустафић, преживели вођа опкољених Бошњака из источне Босне, који се и за време рата гнушао Орићевих ноћних излазака из „заштићене зоне” и упада у околна српска села у потрази за осветом. Мустафић сваког 11. јула долази пред Меморијални центар Поточаре, у граду у ком је током рата био председник Извршног одбора СДА, али га тајна служба БиХ одмах приводи.

Сви дакле у Босни, и Срби и Бошњаци знају ко је Орић, али изгледа не знају да проглашавање Орића за симбол бошњачког страдања и херојства никако не води у помирење. Како се могло десити да Бошњаци, који заиста јесу ужасно страдали и који су у очима западног света из рата изашли као морални победници са ореолом жртве, спискају кредибилитет „праведника” и спадну на то да им симбол постане човек који, по својој улози, ратној и послератној биографији, више подсећа на њихову верзију Аркана него на њихово страдање?

Коначно, за злочин у Сребреници кажњен је читав политички, војни и полицијски врх Републике Српске, као и гомила нижих официра и директних извршилаца на домаћим судовима. Па ипак, недужним српским жртвама из Подриња мало ко изван Србије и РС пристаје да ода макар тихо признање или последњу пошту. Већ и њихово помињање се у западним круговима, у Босни а често и у Београду, дочекује као срамотна „релативизација” сребреничке трагедије. Те жртве су заборављене, неокајане, непоштоване. Да би се сада, двадесет година касније, један од њихових џелата дочекивао као национални херој у Сарајеву.