Кад споменик нема браду

МЕМОРИЈАЛНА УМЕТНОСТ
У Србији су, у размаку од неколико дана откривена два нова споменика, а за средину августа, у београдском парку Ташмајдан, планиран је и трећи. Биће то споменик Десанки Максимовић, рад вајарке Светлане Каровић-Деранић. Крајем јула у Јагодини је откривен споменик кнегињи Милици, дело скулптора Мирољуба Стаменковића, а 1. августа, на дан рођења Зорана Ђинђића откривен је споменик убијеном премијеру у Прокупљу. Овај споменик дело је вајара Здравка Јоксимовића, професора Факултета ликовних уметности, савременог уметника богате биографије.

Незванично, у плану је и израда споменика Данилу Кишу.

Споменици су тема о којој се на овим просторима говори последњих 60 година, а стручне расправе фокусиране су на неколико појава:

Како се и да ли се расписују конкурси, шта су приоритети, какав би требало да буде састав жирија с обзиром да га најчешће не чини довољан број компетентних стручњака, колико се вајари прилагођавају конвенцијама конкурсних услова, односно жељама наручиоца, да ли су рокови за реализацију споменика сувише кратки, да ли се при избору места где ће бити постављен споменик води рачуна о урбанистичким својствима датог места...

Свечане реплике

Догађало се и да говорници у заносу откривања споменика забораве да кажу име вајара, али и да се конкурси поништавају због неодговарајуће формулације. То се догодило недавно са конкурсом за споменик који је најпре требало да буде споменик "палим борцима и жртвама ратова 1990-1999. године на просторима бивше Југославије", односно "браниоцима отаџбине". Тај конкурс је због неслагања у вези са формулацијом назива два пута био обаран, а коначно решење постављено је као "идејно ликовно и архитектонско-урбанистичко решење Савског трга у Београду са спомен-обележјем жртвама рата и браниоцима отаџбине од 1990-1999. године".

Споменици су били посебна тема и у периоду демонтаже, односно премештања обележја титоистичке идеологије, спорадично, 90-их година. Када се каже споменик, прва асоцијација је монументалност, свечаност, фигура као верна реплика личности којој је намењен. У стручним круговима данас се све чешће спомиње потреба за скулптуром у јавном простору, која би у неким случајевима заменила класичан споменик у природној величини.

Љубомир Глигоријевић, историчар уметности и дугогодишњи професор Факултета ликовних уметности у Београду, аутор серије текстова "Споменички досије Београда" објављиваних у Књижевном листу, истиче да поред фигуралног споменика некој личности постоје и они који представљају посвету некоме и не морају да буду фигурални. Као трећу групу обележја наводи јавну скулптуру која је намењена урбанистичком решењу проблема.

Дејан Сретеновић кустос Музеја савремене уметности у Београду подсећа да Београд осим наслеђених споменика нема скулптуру у јавном простору.

– Требало би поставити питање да ли савремени споменик треба да буде антропоморфан или његова форма може да се обликује и у другом правцу. Неки споменици социјалистичке револуције у бившој Југославији су постали значајна уметничка дела у домену монументалне скулптуре. Управо зато, што је у једном тренутку раскинуто са соцреализмом и уведена је могућност прављења апстрактних споменика. Ти примери нам јасно показују да би требало да се померимо од идолопоклоничког обожавања споменика који приказују неку личност и да схватимо да је споменик више од једног симболичког објекта. Споменик улази у јавни простор и подразумева виши ниво од симболичког – ниво естетске комуникације.

Један број споменика као што су Тесла на истоименом аеродрому или Карађорђе у Орашцу иде испод сваког нивоа пристојности и елементарних вредности у домену споменичке културе, каже Дејан Сретеновић и додаје:

Размере суноврата

– Споменици су продукт стварања модерних држава нација у 19. веку и рецидив тог романтичног заноса о стварању симболичких упоришта за креацију националних идеологија. Питање споменика повезано је са појмом скулптуре у јавном простору која не мора бити споменик. Оваква форма би поспешила уметничку продукцију, али и допринела да наши јавни простори постану лепши. Уосталом, сетимо се духовите опаске Мајаковског поводом Татљиновог споменика Трећој интернационали, када је рекао: "Ово је први споменик без браде".

О ликовним вредностима неких скорије постављених споменика, свој суд даје и вајар Мрђан Бајић:

– Дилетантски направљен Тесла испред зграде Аеродрома, несрећни Ћирило и још несрећнији Методије, непримерени Свети Сава испред Храма, па и погрешно постављени цар Душан испред зграде суда. Упоредите овај тужни биланс нових јавних обележја направљених у двадесет првом веку са Доситејем Обрадовићем у Студентском парку или са уклоњеним Борисом Кидричем – и одмах ћете разумети размере суноврата.

Декларативно позивање на традицију односно традиционализам, као доминантна тенденција квази класичног споменичког обележавања великана и савременика – судећи по овим новопостављеним примерима – очигледно не даје добре резултате. Нити видите снагу великана, нити снагу скулптуре, већ само млохаве сурогате у покорици традиционализма. Напросто изгледа да је нешто јако погрешно у методологији. А говоримо о центру главног града. Страх ме и да замислим како је то по селима и горама.

Реч је о веома компликованом, дуготрајном проблему који вероватно потиче још из времена када је модерна апстрактна скулптура иако стручно прихваћена искључена из ткива града, те за овакве задатке нису добиле своју шансу ни Олга Јеврић ни Олга Јанчић ни Ана Бешлић – да споменем само неопростиво.

Ја држим да су најодговорнији аутори који, наравно, имају обавезу да се не повинују лошем укусу поручиоца, њиховој ригидности или недоучености, већ да убеде и поручиоца и заједницу у своје естетске постулате и да се усуде да о савременицима кажу савременим језиком.