Kad spomenik nema bradu

MEMORIJALNA UMETNOST
U Srbiji su, u razmaku od nekoliko dana otkrivena dva nova spomenika, a za sredinu avgusta, u beogradskom parku Tašmajdan, planiran je i treći. Biće to spomenik Desanki Maksimović, rad vajarke Svetlane Karović-Deranić. Krajem jula u Jagodini je otkriven spomenik kneginji Milici, delo skulptora Miroljuba Stamenkovića, a 1. avgusta, na dan rođenja Zorana Đinđića otkriven je spomenik ubijenom premijeru u Prokuplju. Ovaj spomenik delo je vajara Zdravka Joksimovića, profesora Fakulteta likovnih umetnosti, savremenog umetnika bogate biografije.

Nezvanično, u planu je i izrada spomenika Danilu Kišu.

Spomenici su tema o kojoj se na ovim prostorima govori poslednjih 60 godina, a stručne rasprave fokusirane su na nekoliko pojava:

Kako se i da li se raspisuju konkursi, šta su prioriteti, kakav bi trebalo da bude sastav žirija s obzirom da ga najčešće ne čini dovoljan broj kompetentnih stručnjaka, koliko se vajari prilagođavaju konvencijama konkursnih uslova, odnosno željama naručioca, da li su rokovi za realizaciju spomenika suviše kratki, da li se pri izboru mesta gde će biti postavljen spomenik vodi računa o urbanističkim svojstvima datog mesta...

Svečane replike

Događalo se i da govornici u zanosu otkrivanja spomenika zaborave da kažu ime vajara, ali i da se konkursi poništavaju zbog neodgovarajuće formulacije. To se dogodilo nedavno sa konkursom za spomenik koji je najpre trebalo da bude spomenik "palim borcima i žrtvama ratova 1990-1999. godine na prostorima bivše Jugoslavije", odnosno "braniocima otadžbine". Taj konkurs je zbog neslaganja u vezi sa formulacijom naziva dva puta bio obaran, a konačno rešenje postavljeno je kao "idejno likovno i arhitektonsko-urbanističko rešenje Savskog trga u Beogradu sa spomen-obeležjem žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990-1999. godine".

Spomenici su bili posebna tema i u periodu demontaže, odnosno premeštanja obeležja titoističke ideologije, sporadično, 90-ih godina. Kada se kaže spomenik, prva asocijacija je monumentalnost, svečanost, figura kao verna replika ličnosti kojoj je namenjen. U stručnim krugovima danas se sve češće spominje potreba za skulpturom u javnom prostoru, koja bi u nekim slučajevima zamenila klasičan spomenik u prirodnoj veličini.

Ljubomir Gligorijević, istoričar umetnosti i dugogodišnji profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, autor serije tekstova "Spomenički dosije Beograda" objavljivanih u Književnom listu, ističe da pored figuralnog spomenika nekoj ličnosti postoje i oni koji predstavljaju posvetu nekome i ne moraju da budu figuralni. Kao treću grupu obeležja navodi javnu skulpturu koja je namenjena urbanističkom rešenju problema.

Dejan Sretenović kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu podseća da Beograd osim nasleđenih spomenika nema skulpturu u javnom prostoru.

– Trebalo bi postaviti pitanje da li savremeni spomenik treba da bude antropomorfan ili njegova forma može da se oblikuje i u drugom pravcu. Neki spomenici socijalističke revolucije u bivšoj Jugoslaviji su postali značajna umetnička dela u domenu monumentalne skulpture. Upravo zato, što je u jednom trenutku raskinuto sa socrealizmom i uvedena je mogućnost pravljenja apstraktnih spomenika. Ti primeri nam jasno pokazuju da bi trebalo da se pomerimo od idolopokloničkog obožavanja spomenika koji prikazuju neku ličnost i da shvatimo da je spomenik više od jednog simboličkog objekta. Spomenik ulazi u javni prostor i podrazumeva viši nivo od simboličkog – nivo estetske komunikacije.

Jedan broj spomenika kao što su Tesla na istoimenom aerodromu ili Karađorđe u Orašcu ide ispod svakog nivoa pristojnosti i elementarnih vrednosti u domenu spomeničke kulture, kaže Dejan Sretenović i dodaje:

Razmere sunovrata

– Spomenici su produkt stvaranja modernih država nacija u 19. veku i recidiv tog romantičnog zanosa o stvaranju simboličkih uporišta za kreaciju nacionalnih ideologija. Pitanje spomenika povezano je sa pojmom skulpture u javnom prostoru koja ne mora biti spomenik. Ovakva forma bi pospešila umetničku produkciju, ali i doprinela da naši javni prostori postanu lepši. Uostalom, setimo se duhovite opaske Majakovskog povodom Tatljinovog spomenika Trećoj internacionali, kada je rekao: "Ovo je prvi spomenik bez brade".

O likovnim vrednostima nekih skorije postavljenih spomenika, svoj sud daje i vajar Mrđan Bajić:

– Diletantski napravljen Tesla ispred zgrade Aerodroma, nesrećni Ćirilo i još nesrećniji Metodije, neprimereni Sveti Sava ispred Hrama, pa i pogrešno postavljeni car Dušan ispred zgrade suda. Uporedite ovaj tužni bilans novih javnih obeležja napravljenih u dvadeset prvom veku sa Dositejem Obradovićem u Studentskom parku ili sa uklonjenim Borisom Kidričem – i odmah ćete razumeti razmere sunovrata.

Deklarativno pozivanje na tradiciju odnosno tradicionalizam, kao dominantna tendencija kvazi klasičnog spomeničkog obeležavanja velikana i savremenika – sudeći po ovim novopostavljenim primerima – očigledno ne daje dobre rezultate. Niti vidite snagu velikana, niti snagu skulpture, već samo mlohave surogate u pokorici tradicionalizma. Naprosto izgleda da je nešto jako pogrešno u metodologiji. A govorimo o centru glavnog grada. Strah me i da zamislim kako je to po selima i gorama.

Reč je o veoma komplikovanom, dugotrajnom problemu koji verovatno potiče još iz vremena kada je moderna apstraktna skulptura iako stručno prihvaćena isključena iz tkiva grada, te za ovakve zadatke nisu dobile svoju šansu ni Olga Jevrić ni Olga Jančić ni Ana Bešlić – da spomenem samo neoprostivo.

Ja držim da su najodgovorniji autori koji, naravno, imaju obavezu da se ne povinuju lošem ukusu poručioca, njihovoj rigidnosti ili nedoučenosti, već da ubede i poručioca i zajednicu u svoje estetske postulate i da se usude da o savremenicima kažu savremenim jezikom.