Анђели из Бронкса

"Никад не смеш да потцениш спремност државе да оствари своје неумерене фантазије."
Дон ДеЛило: "Подземље"

Једна бејзбол лоптица, један умно поремећени човек који на улици предвиђа смак света, и један број – 13, најважније су нити што повезују бројне ликове у догађајима пребогатом роману "Подземље" америчког писца Дона ДеЛила (издавач "Геопоетика", превео са енглеског Зоран Пауновић). Хитнута тако јако, а лоше, лоптица ће завршити у публици и одредити крај утакмице између Џајантса и Доџерса у плеј-офу, тачно на средини прошлог века, али ће њен погрешни лет свој траг остављати у судбинама људи, представљајући метафорично сентимент америчког друштва у безмало целих наредних пет деценија.

Метафора параноје тих педесет година, устремљених ка новом миленијуму, биће осликана у проповедима  уличног беседника о пропасти цивилизације и масонским заверама, о пирамиди, свевидећем оку и розенкројцерским зрацима на новчаници од једног америчког долара, док ће трагање за оменом у броју 13 бити, пак, исконска метафора наводне предестинације и утеха због неуспеха у животу.

"Подземље" Дона ДеЛила објављено је у оригиналу пре десет година и мада се бави историјом САД у другој половини прошлог века, иста критичка матрица писца постављена је и у односу на СССР, односно  Русију данас. Заједнички именитељ је оно што би се неопрезно могло назвати сентименталном јадиковком над усудом савременог човека који је истрошио стару веру и сада лута за новом религијом, приклањајући се модерним технологијама несхватљивих и непојмљивих домета и њиховом отпаду чији отрови, стварно и симболично, уништавају своје творце.

Хладноратовске хистерије

Плането, опамети се! поручује ДеЛило "Подземљем", и та нам се порука на 836 страница чини најсажетијом могућом представом испреплетаних несрећних, катастрофичних живота "малих" људи у роману, који у том црном црнилу повремено успевају да дођу до даха, ухвате чисти ваздух а са њим залуталу трунку љубави, зраке наранџастог залазећег сунца, мир сутона, лет кликтаваца-соколова, шум инсекта. Није, наравно, "Подземље" никакав еколошки роман, мада би се могао схватити као вапај писца, ангажованог и критичког у односу на сопствено окружење схваћено у планетарном, галактичком чак, неограничењу. ДеЛило је борбен, страсан уметник који препознаје циљ живљења и упућује ка њему беспрекорним реалистичким приповедачким умећем које, ту и тамо, прожима гротескном фантазмагоријом јер зна да је све што је најмање вероватно око нас највише истинито.

Структура романа је разбијена на низ временских сегмената и безброј ликова а држи је, условно главни јунак, Ник Шеј из Бронкса, не претерано прилагођени младић који стицајем несрећних околности убија пријатеља и из поправног дома, удруженим снагама друштва и језуита, излази као истренирани "нови човек" и "обрађени" савремени бизнисмен. У тој романескној грађи која се прелива и враћа у корито задивљујуће дисциплиновано, промичу – сад и ниједном више, неки људи попут манијака који убија возаче на аутопуту или Јеврејина који битише у совјетској забити и храни се антиамериканизмом уместо хлебом. Ти, наизглед успутни, ликови доприносе животности ове тегобне и густе приче, и важни су атоми атмосфере хладног рата, антикомунистичке хистерије у САД и антикапиталистичке хистерије совјетског друштва, а све заједно ишчашени су искорак појединца из хаоса који му попут огромне отровне печурке након нуклеарних експлозија замрачује видике, и ум.

Апокалиптична визија Дона ДеЛила има функцију отрежњења, и због тога писац уводи и стварне ликове од којих је најзанимљивији директор ФБИ Едгар Џ. Хувер, неотесани самовољни моћник са хомосексуалним склоностима. Хувер је у ДеЛиловој интерпретацији опседнут Бројгеловим бриљантним делом "Тријумф смрти" чије конотације не може ни да препозна, камоли схвати. За њега је оно само представа халапљиве смрти која мрежом хвата људе и косом их утерује у простор из којег нема излаза. Криве или невине, то ни у стварности није био Хуверов домен интересовања.

Вапај за новим чудом

Тај бескрај бесмисла смрти у "Подземљу" своју метафору налази у отпаду, ђубрету чијим се одлагањем бави Никова фирма. Свака ДеЛилова иронија у роману постаје истина: мораш бити и ти спреман пошто "никад не смеш да потцениш спремност државе да оствари своје неумерене фантазије". Тако писац у не тако далекој будућности предвиђа археологију отпада, осталог иза потрошачког и нуклеарног цунамија; његову филозофију и историју, па чак и туристичко-здравствена путовања ка егзотичним дестинацијама са ђубретом.

Ту гротескну тезу потврдиће низ стварних нуклеарних експлозија које ће, испитујући ново оружје, створити од људи физичке монструме, канцерозне патуљке и киклопе, полумртве луталице са крвавим отвореним ранама, баш као у Библији, бројгеловске просјаке и слепце који ће бауљати по рудницима уранијума како би, зрачећи се радоном, нашли излечење. Тако нешто већ је, наводно, снимио Ајзенштајн у филму "Unterwelt" који се у ДеЛиловом роману приказује као антиципација сведолазећег безумља.

Ипак, и свему упркос, док говоре о нуклеарном и сваком другом отпаду јунаци у "Подземљу" као да говоре о Богу, јер пред ужасом какав је Музеј дефектних у некој бившој совјетској забити и најтврђа вера мора да устукне, а човек вапи за новим чудом. Од тог новог, застрашујућег Бога у кога верују кукавице, профитери и зломислећи, цивилизацију може спасити или други Христос или дванаестогодишња девојчица Есмералда из Јужног Бронкса која попут лахорасте газеле бежи од света. И она, као и Исус, обоје невини, страдају од руке безимених бесловесника; од Исуса нам је остала Голгота, а иза Де Лилове Есмералде и њој сличне мртве деце, остаће Нова Уметност. Уместо средњовековних фрескосликара, ствараће је уметници графита. За првима ће остати хришћански херувими, а са Зида сиротињског њујоршког предграђа гледаће нас оцртани неки нови анђели, анђели из Бронкса. И зато, ако се приклонимо тези оних историчара уметности за које је Бројгел, интерпретирајући библијске теме, био ангажовани уметник, онда о Дону ДеЛилу, у књижевности, можемо говорити као о Бројгелу нашег доба.