Мале и велике школе

Сви ми, а нарочито деца земаља ван „западног штита”, најискреније још увек желимо да верујемо у озбиљност влада и држава које су задужене за имплементацију Конвенције о правима детета. Покаткад, додуше, мислимо да се треба присетити и пророчких речи Елеоноре Рузвелт, контроверзне боркиње за људска права. Људска права, како она рече, неће зависити толико од оних који их пишу колико од оних који их спроводе.

Министар просвете Србије донео је још у априлу Правилник о критеријумима и стандардима за финансирање установе која обавља делатност средњег образовања и васпитања. Правилник се састоји из: Мерила у погледу утврђивања броја запослених, Мерила у погледу материјалних трошкова у школи, Мерила у погледу осталих трошкова и амортизације. Све на једном обрачунском листу: колико наша школа троши струје, колико огрева, колико може да има директора а колико педагога...

Правилник, наравно, настоји да смањи број радних места у просвети, што никога нарочито не изненађује, јер ММФ званично у том погледу даје сугестије. Нећемо говорити о томе треба ли нам ММФ. Али, добро, прихватамо да је штедња неминовна. Шта је, међутим, оно што никако није прихватљиво?

Поменути Правилник, осим што се бави тиме колико дрва и воде школска деца треба да троше, бави се и тиме колико директора, помоћника директора, библиотекара, педагога и психолога треба да имају школе у Србији. Тако, „средња школа са 24 одељења има једног извршиоца на пословима стручног сарадника (педагога или психолога)”. Потом, „школа са мање од 24 одељења има по 0,0417 извршилаца мање по одељењу, али не мање од 0,5 извршилаца на пословима стручног сарадника (педагога и психолога)”. И, чини се да је то у реду.

Покушајмо да прочитамо следећи претпостављени Правилник: „Школа са 24 одељења има једног извршиоца на пословима верске наставе, школе са преко 24 одељења имају право на по једног извршиоца послова и верске и грађанске наставе, а школе са мање од 24 одељења имају право на 0,5 верских учитеља за све ученике”. Шта ово значи?

Свакако то да су прекршена права ученика који би да уче грађанско! Какве везе има колика је школа, свако дете у држави има право да бира хоће ли да учи верско или грађанско... и сваком детету, у којој год школи, треба да буде доступан школски психолог.

Логика Конвенције није логика ММФ-а. Ако би о томе данас питали Елеонору Рузвелт, свакако би вам рекла да су ове две логике супротне. Ако држава једном детету у једној школи обезбеђује право на психолошку подршку – у обавези је да тај стандард обезбеди свој деци. Рад педагога и психолога не могу се надомешћивати, као ни учење српског и енглеског језика. Ако сва деце у држави имају право да од петог разреда уче два језика, онда се то односи и на децу из Бабушнице и из Котежа – и на децу чије школе имају мање од 24 одељења.

Стандард образовања и васпитања, као и стандард услуге коју школе пружају деци, мора бити исти – без обзира на број одељења, структуру ученика, њихово порекло или било које друго својство детета. Уколико дете из школе која има мање од 24 одељења има потребу за психологом – она му мора бити пружена као и његовом вршњаку из велике школе, која „има право” на психолога.

Логика банкара и логика бораца за људска права, ако мало боље погледамо, искључују се.

Клинички психолог, члан Иницијативе